Bivši šef CIA za Balkan, Stiven Mejer, na, pitanje da li se nešto promenilo od vremena kada je rukovodio kancelarijom CIA za Balkan do danas, iznosi da „Srbija nije ostala u mestu, ali nije ni napredovala koliko je mogla“.
„Sada se Srbija nalazi na raskršću i primorana je da se opredeli za učlanjenje u EU i NATO. Lično ne razumem šta će time dobiti. NATO je organizacija u mirovanju koja postoji samo zato što SAD tako žele, a EU je zajednica koja je očigledno finansijski obogaljena, koja ne zna šta želi, ni kolika hoće da bude. Te su organizacije pre deset godina bile važnr za razvoj regiona, ali danas nije tako. Srbija treba dobro da razmisli u kakvom savezu želi da bude sa takvim organizacijama. Ali vaši političari se priklanjaju Zapadu, što Vašington i Brisel naširoko koriste“, zaključuje Mejer.
Stiven Mejer, bivši šef CIA za Balkan
Preuzeto: „Blic“, 02. 12. 2010.
Ako smo mi danas prinuđeni da iz Nemačke uvozimo meso i mleko, za dve-tri godine od Kineza ćemo kupovati jabuke i šljive...
Srbiju čeka novih deset teških godina, tokom kojih bi mogla da uđe u Evropsku uniju, hladno i samouvereno pre dva dana izjavio je Boris Tadić. Prosrpski predsednik Srbije, kako je sam sebe nedavno definisao, nije dao podrobnije objašnjenje ove tvrdnje, ali njegova najava je tačna i krije surove detalje onog što nas čeka u sledećoj deceniji.
Radi se, dakle, o novom veoma lošem sledu događaja. Šta je bilo - bilo je, a ono što će biti, nikako ne miriše nabolje. Usudiću se da se nadovežem na predsednika i pretpostavim šta sledi.
Sve nas, naravno, najviše zanima kada ćemo konačno izaći iz ove strahovite krize, hoće li jednom taj bolji život. I tu treba biti potpuno realan. To se neće desiti skorih godina, ma kakve bajke nam pričali Cvetković i Dinkić. Kao i Nikolić i Velja Ilić. Naprotiv, treba očekivati da se ekonomske prilike samo dalje komplikuju. Srbiji je namenjeno trajno mesto među državama Trećeg sveta i, u najbolju ruku, dostići ćemo stanje nekog nultog razvoja, koje će održavati trenutni socijalni poredak. A on znači isti jaz između male grupe bogatih i moćnih, s jedne strane, i armije ojađenih i siromašnih ljudi, s druge. U sredini neće biti ničega.
U zemlji u kojoj su nadležni učinili sve da upropaste najjači stub domaće ekonomije, a to je u slučaju Srbije, naravno, poljoprivreda, šta drugo možemo da očekujemo osim totalnu propast. Jer ako smo mi danas prinuđeni da iz Nemačke uvozimo meso i mleko, za dve-tri godine od Kineza ćemo kupovati jabuke i šljive, a od Amerikanaca kukuruz. Umesto da Rusima bez carina za skupe pare prodajemo pekmez, ajvar i rakiju. Ali ovo je ta naša evropska vizija razvoja zemlje, koju smo spakovali u gepek kragujevačkog "punta".
Potpuno uništenje nacionalnog identiteta i ponosa nešto je na čemu se uveliko radi i to će se tek pojačavati. Istovremeno, nastaviće se demoralisanje radnika, pritisci i masovna nezaposlenost, a razni isfabrikovani i šokantni oblici krize (bolesti, terorizam, ratovi, nestašice, glad, nuklearna pretnja...) smenjivaće se brzinom koja će ljude samo dodatno da ubija u pojam. Takvi sluđeni, jednog dana ćemo u vestima na TV-u saznati da smo primljeni u EU. Na kalendaru će možda i da piše 2020, ali to više nikome neće biti važno...
Srpska tragedija je što nas isti scenario čeka bez obzira na to koja će od dve dominantne političke grupacije (oko DS-a ili oko SNS-a) biti na vlasti u sledećih deset godina. Tu izbori ne pomažu. Potrebno je nešto treće.
Komentar - Miloš Garić
Privreda Srbije je u 2009. godini ostvarila negativan finansijski rezultat od 95,7 milijardi dinara, odnosno od oko milijardu evra, po tadašnjem kursu, objavo je Republički Zavod za razvoj.
Ostvareni gubitak srpskih preduzeća od 373,9 milijardi dinara, odnosno oko četri milijarde evra, za 34,4 odsto je veći od iskazne dobiti od 278,2 milijarde dinara, odnosno oko 2,9 milijardi evra.
"Blic": 28.07.2010. godine.
Sve je viši stepen saglasnosti elitnih stručnjaka iz društvenih nauka u razvijenim i drugim zemljama da je kapitalistički sistem u celini, a naročito njegov tzv. neoliberalni koncept nalazi u dubokoj krizi. Teška kriza se ispoljava od SAD i Japana, pa do Islanda i Grčke, ali je ona više ili manje prisutna u vrlo velikom broju drugih zemalja, a naročito u Srbiji. Ona se ispoljava u vrlo velikom broju elemenata ekonomskog i društvenog života. Evidentna je kriza međunarodnih i nacionalnih institucija, kriza vrednosnog sistema, kriza demokratije, kriza poverenja, kriza morala, ekološka kriza, kriza pravnog sistem, kriza porodice, kriza odnosa između vlasnika kapitala, menadžera i radnika, kriza rasta i razvoja privrede, a u mnogim zemljama i kriza ljudskog kapitala, demografska, pa i dužnička kriza. Uz sve to, ali i zbog toga, razlike u nivou razvijenosti između zemalja, regiona unutar brojnih zemalja i između dohotka i bogatstva stanovništva u ogromnom broju zemalja su sve veće, što samo po sebi pojačava ekonomsku i društvenu krizu, a one se međusobno pospešuju.
Neosporan je vrlo veliki uticaj društvene i ekonomske krize u svetu na Grčku, jer je ona po nizu osnova intenzivno vezana za taj, pre svega razvijeni svet. Nju je teško pogodio drastičan pad svetske trgovine robe i usluga. Svetska ekonomska kriza je imala za posledicu osetan pad doznaka grčkih građana koji žive u inostranstvu, a posebno tzv. stranih direktnih investicija. S druge strane, ona je, zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, delimično kompenzirala sve te gubitke preko znatno nižih cena energenata, pre svega, nafte i niza uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala. Grčka je zbog svoje dugogodišnje neodgovorne politike, ali i zbog svojih specifičnosti na koje je malo i nikako nije mogla uticati prosto srljala u ekonomsku, dužničku i društvenu krizu koja je u uslovima svetske ekonomske krize dobila razmere drame. Zbog neodgovornosti političkog vrha i neosnovanog verovanja u sjajne perspektive, Grčka je godinama znatno više trošila od realnih mogućnosti, a ta razlika se pokrivala sve većem spoljnim zaduživanjem.
Po Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, ona se po relativnoj veličini državnog duga u 2008. godini nalazila čak na sedmom mestu (od 133 zemlje koje skupa stvaraju preko 98% svetskog bruto proizvoda). Nacionalna stopa štednje je vrlo niska i po Svetskom ekonomskom forumu ona se po visini te stope od 2008. godine nalazila tek na 126 mestu. Ili, po fleksibilnosti plata, ona je bila na tek 128 mestu, a po obimnosti državne regulative čak na devetom mestu. Po saradnji zaposlenih i poslodavaca, ona je bila tek na 120 mestu. Uz to, po broju dokumenata koje treba pribaviti za početak biznisa ona je bila čak na 14 mestu, a po stepenu zaštite investitora tek na 115 mestu. U odnosu na druge razvijene, pa i niz drugih zemalja, ona je bila u „trećoj ligi“ i po osnovu efikasnosti trošenja budžetskih sredstava, restrikcija za strane direktne investicije, rigidnosti prava koje reguliše zaposlenost, troškova poljoprivrede politike, efikasnosti upravnih odbora preduzeća, kapaciteta za inovacije, izdataka za istraživačko-razvojni rad u preduzećima, vrlo skromnom prilivu savremene tehnologije preko stranih direktnih investicija, etičkom ponašanju firmi itd.
I, naravno, posledica svega toga ali i niza drugih faktora, a među njima je posebno visok intenzitet odliva mozgova (50 mesto na rang listi od 133 zemlje) – konkurentnost privrede Grčke već duži niz godina pada, pa se u prošlogodišnjoj rang listi ona našla na tek 71 mestu, a ispred nje su se, pored svih razvijenih zemalja našle i Malezija (čak 24 mesto), Kina (29), Čile (30), Tajland (36), Tunis (40), Porto Riko (42), Barbados (44), Indija (49), Jordan (50), Indonezija (54), Kosta Rika (55), Brazil (56), Mauricius (57), Crna Gora (62), Urugvaj (65), Bocvana (66), Kolumbija (69) i Egipat (70).
Sve u svemu, drama Grčke delom je posledica unutrašnjih, a delom i eksternih faktora. Uz to, grčka kriza se nije prelila u Španiju, Portugal, Irsku i Italiju već su njihove krize takođe nastale delom zbog eksternih, a još više internih faktora. One su posledica i tipa kapitalizma koji su one forsirali i ogromnih protivrečnosti koje je on proizveo.
Ekonomska i društvena kriza u nizu zemalja, kako van Evrope, tako i u okviru Evropske unije, a posebno u Grčkoj biće znatno ublažena upumpavanjem ogromnih sredstava iz inostranstva. Međutim, bitno je naglasiti da su ta sredstva u suštini svojevrsan doping koji, kao i kod sportista, može povećati konkurentnost u kratkom roku, ali da je jedino normalno i jedino prihvatljivo nju povećavati na zdravim osnovama, što podrazumeva bitne društvene i ekonomske reforme, što već godinama i sam dokazujem. Potpuno je opravdan zaključak Svetskog ekonomskog foruma, do koga se došlo pre nekoliko dana, da je kriza EU egzistencijalna, da se ona nalazi u sudbonosnoj raskrsnici i da su njene opcije više nego mučne, pa će u sledećoj deceniji ova rastrzana zajednica morati da radikalno promeni društveni model (podvukao MK). Taj Forum zaključuje da su dužnička kriza i nezabeleženi spasilački paket ogolili manjkavost evrozone i da je jedini način da se Evropa izvuče iz sadašnje, kataklizmične krize – radikalne i nepopularne reforme, kako za evropske političare tako i za stanovništvo Starog kontinenta“ (Politika, 13. maj 2010). Sa puno prava „Rojters“ u isto vreme konstatuje. Da tržište gubi poverenje u EU i evro i da će biti neophodne godine da međunarodno finansijsko tržište ponovo poveruje u stabilnost evrozone. Problemi EU su strukturne prirode i ne mogu se rešiti izlivanjem para na finansijska tržišta“. Uz sve to, problem ovih zemalja, a posebno Grčke, jeste što ih je stigla jevrejska kletva „dabogda imao pa nemao“, pa se narod teško miri sa padom standarda i svoje nezadovoljstvo izliva na ulici. Problem Grčke je što gotovo polovina stanovništva tj. oko 6 miliona živi u Atini i dovoljno je da na ulične proteste izađe samo 2% stanovnika, pa da stvore haos u gradu, a time u celoj zemlji.
Ipak, ako se zaista u naredne tri godine u Grčku slije 110 milijardi evra i ako predviđena ogromna pomoć dođe u Španiju, Portugal, Irsku i Italiju, negativne ekonomske posledice sadašnje krize u tim zemljama po Srbiju u tom periodu bi bile skromne. Teška ekonomska i društvena kriza u Srbiji, samo delom je posledica tih kriza u razvijenim zemljama, a pre svega u zemljama EU, pa i u Grčkoj. Te krize su imale za posledicu osetno smanjenje izvoza i stranih direktnih investicija u prošloj godini, ali je Srbija imala takođe izvesnu kompenzaciju od svetske ekonomske krize po osnovu pada cena nafte i niza uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala.
U prva tri meseca izvoz Srbije jeste nešto povećan, ali je to posledica izuzetno niske statističke osnove iz istog perioda prošle godine. S druge strane, smanjen je pozitivan saldo tekućeg transfera za 6%, a i tzv. direktnih stranih investicija za čak 56%. Kada se upoređuju efekti svetske ekonomske krize na Srbiju i Grčku, Srbija je bila u prednosti po dva osnova. Prvo, zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je, nakon visokog rasta u 2008. g. i u prošloj godini imala solidan rast i s obzirom na činjenicu da ona u Srbiji ima znatno veće učešće u formiranju bruto domaćeg proizvoda (BDP) nego što je slučaj u Grčkoj – to je delom amortizovalo smanjenje ukupnog BDP u Srbiji. Uz to, velika slabost Srbije, tj. vrlo nizak odnos izvoza prema BDP, u uslovima znatnog pada svetske trgovine i po tom osnovu smanjenje izvoza, manje je uticalo na smanjenje ukupnog BDP nego u Grčkoj i zemljama gde je taj odnos dvostruko ili čak trostruko veći nego u Srbiji.
Sa stručne strane je potpuno neprihvatljiva tvrdnja zvaničnika da je Srbija već izašla iz recesije, pa čak i iz ekonomske krize. Ona nije ni bila u recesiji već u vrlo ozbiljnoj ekonomskoj i društvenoj krizi koja se, nažalost, ne smanjuje.
Ekonomska i društvena kriza u SFRJ, i u Srbiji počela se ispoljavati već u sedamdesetim, a još više u osamdesetim godinama prošlog veka što je bila posledica vrlo ozbiljnih slabosti u političkom i privrednom sistemu.
Raspad zemlje, hiperinflacija, sankcije Ujedinjenih nacija, rat u neposrednom okruženju, dezinvestiranje, neadekvatna ekonomska politika, a posebno vazdušna agresija NATO-a, imali su katastrofalne posledice na privredu i društvo u celini i na ogroman deo stanovništva, pa je ekonomska i društvena kriza u 1999.g. i 2000. g. dostigla ogromne razmere. Dovoljno je naglasiti da je BDP u 2000. god. iznosio samo oko 40% iznosa iz 1990. godine, da je zbog sistematskog knjiženja redovnih i zateznih kamata, spoljni dug dostigao gotovo 11 milijardi dolara i da je bio veći od BDP i da je izvoz robe i usluga pao na samo ¼ njegovog iznosa iz 1990.g. Ogroman broj izbeglica se slio na teritoriju Srbije. Životni standard je drastično smanjen. U takvim uslovima drastično se pojačala društvena kriza.
I pored ogromnog priliva deviza u Srbiji, po osnovu neto zaduživanja, neto transfera (pre svega doznaka), prodaje preduzeća strancima i stranih direktnih investicija – u ukupnom neto iznosu od preko 70 milijardi dolara, u prethodnih devet godina ostvaren je vrlo skroman rast BDP. Struktura tog rasta je bila nepovoljna, jer je ostvaren simboličan rast realnog sektora. Uz to, razlike u nivou razvijenosti regiona su drastično povećane. I pored otpisa oko 5 milijardi, spoljni dug je krajem marta ove godine prešao 23 milijarde evra, a prošle godine gotovo 40% izvoza robe i usluga, ili preko 10% BDP je bilo potrošeno za servisiranje spoljnog duga. Uz to, krajem marta ove godine dospele neizmirene obaveze po osnovu spoljnog duga dostigle su dve milijarde i 135 miliona evra. Zbog svega toga, Srbija je visoko zadužena zemlja i ona se de facto nalazi u dužničkoj krizi. Opasna je zloupotreba od strane niza ministara i guvernera, statistički obračun kvantitativnog odnosa javnog spoljnog duga ili javnog duga i BDP, jer je tu veličina BDP ekstremno naduvana, kako po osnovu inflacije tako i po osnovu potcenjene vrednosti evra ili dolara i taj odnos koristiti kao „dokaz“ da je Srbija srednje zadužena zemlja. Još je opasnije obećanje zvaničnika datih sredinom ovog meseca da neki budući Zakon o fiskalnoj odgovornosti „treba da predupredi nastupanje bilo koje vrste krize, a pogotovu kriznog stanja sa javnim finansijama i zaduženošću zemlje“ (kako je rekao državni sekretar u Ministarstvu za finansije Slobodan Ilić).
I što je posebno neprijatno broj nezaposlenih lica je sada osetno veći nego što je bio 2000. g. i on će do kraja ove godine preći 800.000. Dodajmo, da je Srbija po najnovijoj rang listi Svetskog ekonomskog foruma po konkurentnosti privrede pala za osam mesta i da se nalazi tek na 93 mestu. Njena mesta po rang listama tog Foruma po pojedinim faktorima konkurentnosti su dramatično nepovoljna. Na primer, po intenzitetu odliva mozgova bila je na čak drugom mestu. Ili, po stepenu dominacije na domaćem tržištu bila je takođe na čak drugom mestu. Kada je u pitanju obim državne regulative, bila je na čak petom mestu. S druge strane, po zaštiti manjinskih akcionara bila je tek na 128 mestu, po efikasnosti antimonopolske konkurencije tek na 130 mestu, apsorpciji savremene tehnologije u preduzećima tek na 125 mestu, kvalitetu infrastrukture tek na 122 mestu, stopi nacionalne štednje tek na 123 mestu itd.
Od 2001. godine dokazujem da koncept privrednih reformi koji je SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji uglavnom nametnut od strane MMF i Svetske banke ima ozbiljnu konstrukcionu grešku koja će neminovno dovesti do tzv. holandske bolesti privrede, posebno njenog realnog sektora. Uz to, samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi su se često pravili „većim katolicima od Pape“, pogotovu kada je sprovedena nagla, preterana liberalizacija uvoza. Zbog toga, ali znatno više zbog ekstremno (do oktobra 2008.g.), precenjene vrednosti dinara, odnosno podcenjene vrednosti svih važnijih stranih valuta, uvoz, koji je i inače u 2000.g. bio duplo veći od izvoza, je vrlo dinamično rastao i ugušio je ogroman deo industrije, a delom i poljoprivrede, građevinarstva, pa neke sektore usluga. Sama činjenica da je nivo industrijske proizvodnje u prošloj godini bio za oko 60% manji nego 1989. g. ili za oko 15% manji nego 1998.g. govori o dramatičnom stanju u tom sektoru. Uz to, ekstremno precenjena vrednost dinara imala je i niz drugih teških posledica, a među njima se ističu: pogrešna alokacija sredstava, posebno deviznih, destimulisanje štednje a stimulisanje potrošnje (pre svega uvoznih proizvoda i usluga), deformacija sistema cena, olako zaduživanje u inostranstvu (posebno preduzeća), destimulisanje investicija uopšte pa i stranih izvozno orijentisanih grinfild investicija itd. I na kraju, defektan koncept privatizacije, uz sve prethodno navedeno, doprineo je da se stanje u privredi i pre pojave svetske ekonomske krize, drastično pogoršavalo, ali se to kamufliralo sve većim zaduživanjem u inostranstvu, sve većim dotokom deviza po osnovu doznaka naših radnika u inostranstvu i zaključno sa 2007. godinom i rastom prihoda po osnovu prodaje preduzeća i druge imovine stranim licima. Zbog pogrešnog, defektnog koncepta reformi, Srbija je postala narkomanski zavisna od dotoka stranog kapitala, i kada je on, zbog svetske ekonomske krize, naglo smanjen – srpska drama je dostigla enormne razmere.
Zbog ekonomske krize pojačala se i društvena kriza, ali važi i obrnuto. Dakle, te dve krize se međusobno isprepliću i potrhanjuju. Društvena kriza u Srbiji se ispoljava u velikom broju segmenata društvenog života. Prvo, ogroman je problem identiteta zemlje, jer nije jasno koje su njene granice i koliko ima stanovnika. Ako je, po Ustavu, Kosovo i Metohija deo Srbije, onda postoje ogromni problemi između nealbanskog i albanskog stanovništva, između institucija, pa su i zbog toga dimenzije društvene krize još dramatičnije. Srbija bez Kosova se susreće sa sve većom demografskom krizom i krizom ljudskog kapitala. U Srbiji godišnje umre oko 30.000 lica više nego što se rodi, a prosečnoj starosti stanovništva ona se nalazi pri samom vrhu. Zbog toga, ali i zbog odliva mozgova, ona se susreće sa krizom ljudskog kapitala. Kriza sela, ogromne većine gradova i čitavih regiona je sve jača. Zbog svega navedenog, a naročito zbog vrlo visoke nezaposlenosti i vrlo niskih plata i penzija ogromnog broja ljudi, psihičko stanje sve većeg dela stanovništva je vrlo nepovoljno. Mladi ljudi koji su godinama bez posla gube stečeno znanje, samopouzdanje, pa i samopoštovanje i sve se više odaju alkoholizmu i drogi. Nasilje uopšte, pa u porodici, kriminal i zločini su sve prisutniji. Teška društvena kriza se sve više ispoljava i preko krize Parlamenta, krize lokalne samouprave, pravnog sistema i pravosuđa. Krizi nepoverenja, kriza vrednosnog sistema i kriza morala na svim nivoima dostigla je enormne razmere. Kriza nauke, obrazovanja, zdravstva, kulture, pisanih medija, pa čak i Srpske pravoslavne crkve je sve jača.
Zbog svega navedenog, potpuno je neprihvatljivo širenje priča od strane zvaničnika da je za sve naše nedaće kriva svetska ekonomska kriza. S obzirom na činjenicu da je Grčka, sa stanovišta ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom, manje važna zemlja, društvena i ekonomska i dužnička kriza u njoj nije imala veće negativne efekte. Verujem da će se ta njena kriza, prilivom ogromne pomoći, u naredne tri godine stišati, pa ne vidim logiku priča da se ona može preliti i u Srbiju. Samim tim nije ubedljivo objašnjenje zašto bi se u julu doneo neki paket zakona čijom bi se primenom ublažili ili čak eliminisali efekti navodnog prelivanja krize iz Grčke na Srbiju. Kao što kriza u Španiji, Portugalu, Irskoj i Italiji nije nastala „prelivanjem“ krize iz Grčke, to još više važi i važiće za Srbiju. Bitno je naglasiti da je Srbija samo malim delom zapala u tešku društvenu i ekonomsku krizu zbog svetske, a pogotovu grčke krize, a te krize zvaničnicima služe samo kao alibi pri objašnjenju sve veće društvene i ekonomske krize u Srbiji. Zato još jednom ističem potrebu hitnog formiranja istinske elite iz niza društvenih, ali i drugih nauka, koja bi formulisala viziju društvenog i privrednog sistema, koja bi se, nakon svestranog razmatranja, na Parlamentu konsenzusom prihvatila i kasnije dosledno sprovodila. Bez toga Srbija zapadati u sve veću ekonomsku i društvenu krizu, pa će sve više postajati ukleta zemlja, pre svega, staračkog stanovništva.
Nekima se žuri. Nekima se mnogo, mnogo žuri. Kosovo, koje Srbija ne priznaje kao nezavisnu državu, ispostavlja se kao ružna bubuljica na uglađenom i napuderisanom licu Evrope. Otuda, sva sredstva su u igri. Ucene, uslovljavanja, pritisci i snažna propaganda dobijaju na zamahu. Srbija mora da prizna Kosovo, milom ili silom, inače – nema Evrope.
U ime te naredbe, mnogi srpski intelektualci reći će ovih dana da je Evropa, u stvari –pojam idealnog društva u kome će svi biti jednaki, društva koje neguje zdravu konkurenciju i nudi šanse za sve, naročito za one koju tu ideju podržavaju. Obečani evropski raj, koji je promovišu naši ideološki zaslepljeni intelektualci, govori ne samo o njihovoj gluposti, nego i o nemoći javne scene da im se ikakvim racionalnim argumentima suprostavi. Zapravo, ljubitelji nekadašnje SFRJ, danas prononsirani naprednjaci i evropejci obožavaju Evropu, a ne vide ogromne sličnosti između ideoloških koncepata brastva i jedinstva na čelu sa Savezom komunista i Ujedinjene Evrope na čelu sa Velikim Bratom. U ime obećanog raja u Evropu, oni će bez ikakvog razumevanja suštine Evrope i savremenogsveta predlagati da se Srbija odrekne ne samo Kosova, nego da prihvati stupidariju savremenog evropskog života kako bi se bolje uklopila.
SIMPTOMATIČNO je da je jedan profesor beogradskog univerziteta. Inače lingvista(!), pre nekolikomeseci u jednoj TV emisiji sa zgražavanjemi žaljenjem konstatovao da sve više njegovih studenata piše ćirilicom, iz čega se moglo zaključiti da je ta činjenica još jedan tužan dokaz o srpskoj nespremnosti da uđe u kuću Velikog Brata. kad bi samo čitali strane novine, a ne papagajski ponavljali zadatke propagandne poruke, mogli bi da vide kako raja nema nigde, a pogotovo ne u Evropi i pogotovo ne sada. Evropski san polako postaje nočna mora. Propast grčke ekonomije postao je tema broj jedan u svetskoj štampi, u kojoj se predviđa ne samo loša sudbina evru, nego u fantazmu Ujedinjene Evrope. Tako zvani mediteranski blok zemalja, tužni južni sindrom načeo je i Španiju, Portugaliju, Italiju. Na čitalačkim blogovima diljem Evrope sve više je poruka koje kritikuje evropsko unijaćenje, i sve je više onih koji su s na svojoj koži uverili kako ideja sa centralnim komitetom Evrope, Narodnom bankom Evrope, i JNA Evrope nije dobra. Ali, u Srbiji, u kojoj je poslušnost, bezidejnost strah, mediokritetstvo i pisanje istorije na oltaru ideologije - najbolje sredstvo za ličnu promociju i naučni i svaki drugi uspeh, o tome niko ne govori. Naprotiv. Propaganda Evrope kao ekonomskog, političkog, kulturnog svakog drugog eldorada još je snažnija. Lažna propaganda dilema: napredna Evropa ili nazadna Rusija, ovde je postavljena kao ključna odrednica za mnoge sudbine.
U tom smislu – Kosovo je metafora. Kosovo je metafora sa svim što ono podrazumeva. Zato je tako lako frljnuti je – šta če nam Kosovo postala je krilatica onih koji bi danas na brzaka predaju u ispovedaonicu Velikom Bratu. Poenta je, izgleda u tome što naši uterivači u Evropu veruju da če oni sedeti, sa gazdama, iza kamera, a da čemo svi mi biti u Kući Velikog Brata, jer smo to zaslužili, i jer smo to tražili.
ALI, radi se uvek o istom, bez obzira koji je format da su nam pripremili. Svejedno je da li će u pitanju biti Veliki Brat, Farma Srbija ima talenat ili Trenutak istine. Učesnici su uvek zloupotrbljeni. Hor u kome se nadvikuju pevači ovog tužnog srpskog političkog Evrosonga, prestavlja u suštini primer za ugled – podrška kolektivnom ropstvu, nedostatak ikakve kritičke distance, čežnja za velikim gazdom, sve to zajednočini ovdašnji politički trenutak u Srbiji - trnutkom za pamčenje. Za neke je to samo buka, a za neke bruka.
Uprkos opredeljenju za slobodnu trgovinu i regionalnu privrednu saradnju zemalja CEFTA sporazuma, postoji dosta problema, a čini se da su u ovom trenutku najveća pretnja takozvane necarinske barijere koje neke zemlje sprovode bilo kroz komplikovane proceduralne lavirinte, a ne retko postoji i medijska kampanja protiv uvozne robe.
Srbija konkretno najveće problem te vrste ima sa Hrvatskom i Slovenijom, mada se u slučaju Slovenije u poslednje vreme neke stvari izgleda delimično popravljaju.
Srbija je u velikom deficitu u trgovinskoj razmeni sa Hrvatskom, a realnost je da su vrata te države i dalje zaključana za većinu srpskih privrednika. Prema podatcima Privredne Komore Srbije (PKS), izvoz Srbije u Hrvatsku je prošle godine iznosio 286,6 miliona dolara, a uvezeno je robe u vrednosti od 402,4 miliona, čime je naša država u trgovinskoj razmeni sa Hrvatskom zabeležila negativan saldo od 115,8 miliona dolara. U odnosu na 2008. godinu, reč je o padu ukupne trgovinske razmene od oko 30 odsto, što se pripisuje svetskoj ekonomskoj krizi i naglom padu tražnje. Važo je napomenuti da Srbija u trgovinskoj razmeni sa Hrvatskom belezi stalni deficit od 2000. godine, da je deficit dupliran 2006. godine (108,2 mil.USD) i da od tada ne opada, već blago raste, sa izuzetkom 2007. godine kada je dostigao rekordnih 196 miliona dolara.
Srbija jedino sa Hrvatskom, kao članicom CEFTA, kontinuirano beleži znacajan deficit. Postoji više razloga za negativni saldo u trgovinskoj razmeni sa Hrvatskom. Prvi je u tome što Srbija jedino sa Hrvatskom nije uspela da potpiše bilateralne sporazume, koji su neophodni da se u okviru CEFTA povećaju kvote i smanje carine za poljoprivredne proizvode. To je i te kako uticalo na to da se naš najveći potencijal, u šta svakako spadaju poljoprivredni proizvodi, otežano nađe na tržištu Hrvatske. Uklanjanje carinskih barijera trebalo bi da se realizuje sredinom ove godine sa primenom pravila i zone slobodne trgovine.
Ipak do naglog popravljanja odnosa u trgovinskoj razmeni sa Hrvatskom neće doći, ukoliko se ne eliminišu i pojedine necarinske prepreke. Veoma je važno skrenuti pažnju na činjenicu da neusaglašenost domaćih standarda sa propisima EU i STO, predstavljaju veliki problem za srpske privrednike, čime se dodatno doprinosi nekonkurentnosti pojedinih proizvoda. Pored toga, srpski izvoznici koji plasiraju robu na tržište Hrvatske neretko nailaze na otežano carinjenje subotom. Hrvatski carinici traže od srpskih izvoznika da prateća dokumentacija bude isključivo na latinici, kao i da se u proizvođačke specifikacije tačno unesu normativi utroška materijala, što zadire u prvila kršenja poslovne tajne.
Hrvatska je pre stupanja na snagu Sporazuma o sukcesiji prodala značajan deo imovine srpskih preduzeća, dok je, s druge strane, naša vlada produžila rokove za trajno rešenje tih pitanja.
Prema uporednim podacima PKS, Agencije za privatizaciju i Gospodarske komore Hrvatske, trenutno u Srbiji posluje oko 200 hrvatskih firmi, dok broj srpskih kompanija koje posluju u Hrvatskoj ne prelazi brojku deset.
Što se investicija tiče, Hrvetska je šesti najveći strani ulagač u Srbiji, a jedna jedina srpska kompanija uspeva da realizuje prvu investiciju u Hrvatskoj tek 2008.godine. Hrvatske kompanije su tokom procesa privatizacije u periodu od 1999. do 2008. godine uložile oko 500 mil. EUR, dok je srpska investicija vredna samo 20 mil.EUR. Kompanija “Swisslion Takovo” postala je prva srpska kompanija koje je uspela da investira u Hrvatskoj, kupovinom fabrike “EUROFOOD MARKET” iz Siska. Međutim, mnogo je više neuspelih pokušaja privatizacije hrvatskih firmi. Neuspeli poslovni „desant“ na tržište Hrvatske najpre je doživeo „Denjub fud group“, kada je toj kompaniji uskraćena kupovina „Karlovačke mlekare“ iako je, prema tvrdnjama srpske strane, ta ponuda jedina bila validna. Pored toga, šabačka „Galeb grupa“ uspela je da otvori firmu u Hrvatskoj, ali je bila sprečena u nameri da kupi jednu strateški važnu kompaniju. Takođe, ranije je Željko Mitrović ponudio 30 miliona evra za kupovinu televizije u Hrvatskoj, što je usledilo nakon propalog pokušaja otvaranja hrvatske varijante „pink televizije“, ali ni on nije uspeo. Imamo i primer „Komtrejda“ kao najveće fabrike softvera u regionu, kada je na tenderu u Hrvatskoj za javne nabavke imala najviše poena i najnižu cenu, a posao je dobila drugoplasirana firma. Tender je bio namešten.
Ekstremističke izjave pojedinih hrvatskih zvaničnika samo otežavaju protok srpskog kapitala, gurajući ekonomiju pod uticaj politike. Željko Kerum, gradonačelnik Splita nedavno je rekao: „Srbi nam nikad nisu ništa dobro doneli, pa neće ni sada...Nikad Srbin nije bio niti će biti zet u mojoj porodici! Srbi i Crnogorci u prošlosti napravili su nam mnogo zla i ne bih pristao da mi oni uđu u porodicu... Mi možemo sarađivati, ali ne možemo živeti u bratstvu i ljubavi, jer se na ovim prostorima desilo krvoproliće. Odgovorno vam tvrdim da isto kao i ja misli 90 odsto Hrvata. Nastavio je: Nisam za to da srpska kompanija „Delta“ uđe u Hrvatsku jer bi to za nas bilo preopasno, pogotovo kada bi ta kompanija kupila „Konzum“. „Delta“ je gigant. Kada bi tako velika firma ušla u Hrvatsku, došli bismo u situaciju da zavisimo od nje“.
Koliko se naši privrednici moraju potruditi da uđu na hrvatsko tržište, i kakvim se sve modelima moraju služiti da sakriju poreklo proizvoda, svedoči i nedavni ugovor koji je potpisan između „Floride bel“ (posluje u sklopu „Delta M“) i „Podravke“. Na osnovu tog ugovora, srpska kompanija će uslužno pakovati proizvode od kikirikija i pistaća, a koji će se pod „Podravkinom“ robnom markom „Kviki“ prodavati na tržištu Hrvatske!?
Vlada Srbije mora da insistira da se uvede princip reciprociteta, kako bi jednako tretiranje kapitala prouzrokovalo da Hrvatska „više poštuje stavove Srbije“. Zahtev za reciprocitetom bio bi krajnja mera koju Srbija može da zahteva, ali za to je neophodna sinhrona akcija državnog vrha. Srpski političari trebalo bi da u direktnim pregovorima zahtevaju reciprocitet u investicijama, čime bi doprineli poboljšanju negativnog bilansa. Takođe, Vlada treba da povoljnom kreditnom politikom i na druge načine podrži svoje najuspešnije kompanije, kako bi uspele da postanu regionalni lideri i uspešni izvoznici.
Iako to nikad nije zvanično objavljeno, jasno je da sa hrvatske strane postoji tihi bojkot srpskog kapitala. Greška države Srbije je u tome što je potpuno otvorila svoje tržište, a da s druge strane bilateralnim sporazumima nije zahtevala isti tretman za naše privrednike. Jednostavno, srpski investitori u Hrvatskoj nisu naišli na pozitivnu atmosferu, što se oseća na svakom koraku, tvrde u Uniji poslodavaca Srbije.
Na sreću ima i nekih ohrabrujućih primera gde su neki prozvodi iz Srbije uspeli da se plasiraju na tržištima Hrvatske. Iako je puno građana zemalja u okruženju pretežno orjentisano na kupovinu domaćih proizvoda, postoje brendovi iz Srbije koji su još uvek visoko kotirani na listi najpopularnijih poput „jafa“ keksa, „plazme“ ili „smokija“. Dok ulaganja hrvatskih privrednika u Srbiju rastu iz godine u godinu, proizvodi iz Srbije koji se tamo nude, jedva da mogu na prste da se nabroje. Ne samo da srpske firme ne mogu da se pojave na hrvatskom tržištu, nego skoro da nije ostvarena nijedna veća transakcija.
Jedna od prepreka koja i te kako opterećuje ekonomsku saradnju sa Hrvatskom svakako su i nerešeni imovinsko-pravni odnosi. Prema sporazumu o sukcesiji SFRJ (potpisan u junu 2001. Godine), predviđeno je da vlasnici nepokretne imovine zadržavaju pravo vlasništva bez obzira na čijoj je teritorija ta imovina, pri čemu se kao reper uzima činjenično stanje iz 1990. Godine. Međutim, Hrvatska nije primenila taj princip već je još 1991. Godine donela Uredbu o nacionalizaciji srpske imovine. Srpska imovina u trenutku raspada SFRJ u Hrvatskoj iznosila je 1.8 milijardi evra, a Hrvatske u Srbiji oko 800 miliona evra.
Slični problemi postoje u saradnji sa nekim drugim zemljama u regionu, a posebno sa Slovenijom, mada je, u poslednjih godinu dana, situacija sa Ljubljanom delimično relaksirana. CEFTA sporazum ne može suštinski zaživeti ako se ne reši problem necarinskih barijera i to moraju da reše države članice na najvišem nivou, jer ako bi se pokazala dobra i iskrena politička volja, onda bi se i takvi problemi mogli prevazići.
Da bi se rešili svi ovi problemi, neophodno je:
- Rešavanje imovinskio-pravnih pitanja preduzeća,
- Stvaranje uslova za plasman kapitala srpskih firmi u Hrvatskoj, uklanjanje necarinskih barijera
- Regionalna saradnja (Savet za regionalnu saradnju, sardnja u Dunavskoj i Savskoj komisiji, Jadranski evroregion)
- Efikasnija saobraćajna povezanost (uspostavljanje avio-linija)
- Ugovorno regulisanje preostalih važnih oblasti saradnje (Standardizacija, saobraćaj itd)
- Inteziviranje saradnje u procesu evropskih integracijas
- Uspešno ostvarivanje saradnje u okviru regionalnih inicijativa (izgradnja naftovoda Konstanca-Pančevo-Omišalj-Trst)
- IPA program prekogranične saradnje
Slavko Đurić - Centar za razvoj preduzetništva
Košava
Spiker:
Uprkos opredeljenju za slobodnu trgovinu i regionalnu saradnju zemalja CEFTA sporazuma još uvek je ograničen slobodan protok robe i kapitala, zaključeno je na skupu privrednika i strućnjaka u Privrednoj komori Beograda. Kako je istaknuto, to je posebno vidljivo u trgovinskoj razmeni sa Hrvatskom čije tržište je i dalje zbog niza necarinskih barijera nedostupna za većinu srpskih privrednika. Te probleme, naglašeno je na skupu, što pre moraju da reše države članice na najvišem nivou.
RTS
Reporter:
Uprkos opredeljenju za slobodnu trgovinu i regionalnu privrednu saradnju zemalja CEFTA sporazuma postoji dosta problema koji ogranicavaju slobodan protok robe i kapitala ocenjeno je danas na okruglom stolu u Privrednoj komori Beograda na temu necarinskih barijera. Srbija je u velikom deficitu u trgovinskoj razmeni sa Hrvatskom a sa Slovenijom se u poslednje vreme neke stvari delimicno popravljaju. Aleksandar Milošević, Udruženje trgovine: Rešenje je u tome da intenzivno nastupimo na tržištima u okruženju odnosno da naše kompanije se izbore da investiraju na ta tržišta.
Reporter:
Na današnjem skupu privrednika i stručnjaka član Gradskog veća Miroslav Cucković najavio je odlazak privredne delegacije Beograda sledećeg četvrtka u Zagreb.
Privredi Srbije potrebna je veća finansijska pomoć države jer Srbija još nije izašla iz krize, izjavio je u Privrednoj komori Srbije (PKS) ministar trgovine i usluga Slobodan Milosavljević.
Na okruglom stolu Privreda Srbije u uslovima globalizacije - kako da sačuvamo i ojačamo domaće proizvođače, Milosavljević je rekao da je odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom velika šansa za privredu Srbije, ali i opasnost, s obzirom da će više evropskih proizvoda biti na domaćem tržištu.
Nedostaje konkretna pomoć države domaćim investitorima pod istim uslovima kao za strance, kazao je ministar za okruglim stolom koji je organizovao Klub privrednih novinara, a na kome su učestvovali predstavnici preduzeća, regionalnih privrednih komora i naučnih instituta.Srbija može da postane i regionalni ekonomski lider, ali je potrebna konkretna pomoć države domaćim investitorima, kakve imaju i inostrani, da bi ekonomska snaga države postala veća, dodao je on.
Srbija treba da učestvuje u globalizaciji tako što će dovesti velike svetske proizvođače, rekao je Milosavljević. On je ukazao da se u globalizaciji svetski proizvodni džinovi ujedinjuju i ocenio da je bolje da pokušamo da dovedemo nekog od njih, nego da samo uvozimo robu za čiju su proizvodnju potrebna velika ulaganja.
U narednim godinama Srbija zbog toga mora da poveća konkurentnost i kvalitet svoje robe, da obezbedi jeftinije uslove finansiranja, i tako što više domaćeg tržišta sačuva za domaću privredu. Time čuvamo radna mesta, čuvamo ekonomsku snagu zemlje, a dobijamo i na političkoj snazi, ukazao je Milosavljević.
Navodeći slovenački model, kojim država štiti domaće tržište, ministar je rekao da Srbija ne treba da se ugleda na njega, jer je poželjna još veća nezavisnost privrede od politike. I ocenio da je potrebno kreirati svest kod građana o značaju kupovine domaćeg proizvoda za razvoj domaće privrede, zbog čega je njegovo ministarstvo podržalo akciju Najbolje iz Srbije.
Ekonomista Mlađan Kovačević ocenio je da je globalizcija praćena protivurečnotima, a svetska privreda se suočava ne samo sa ekonomskom nego i društvenom krizom ogromnih razmera, Zbog toga se sve više govori o globalizaciji, a mesto privatne svojine kao svetinje koja je bila ključna za globalizaciju država preuzima banke i preduzeća. Nije jasno kada će svet izaći iz krize, ali to sigurno neće biti 2010. godine, smatra Kovačević. Srbija je forsirala politiku precenjenog kursa dinara, što je uvelo koncept tzv" spržene zemlje jer je inostrana roba bila jevtinija, što je ubilo pre svega srpski agrar i građevinarstvo, ali i neke druge grane. Srbija ima veoma malo učešće izvoza u BDP koje je prošle godine iznosilo 22,3 odsto što je mnogo manje nego u susednim zemljama. Da bi se to poboljšalo Srbija mora da reši tri problema: odliva mozgova, kapitala (investicija) i institucija, poverenja u sistem i novih tehnologija i opreme, ocenio je Kovačević.
Predsednik kompanije Simpo, Dragan Tomić, smatra de je u povećanju izvoza i konkurentnosti zadatak za proizvođače najjasniji: morta da se proizvodi kvalitetna roba, a ako građani nastave da kupuju inostranu robu, onda više ne moraju da postavčljaju pitanje gde će njihova deca da rade.Moraćemo takođe da pronađemo recept kako naši stručnjaci u svetu da počnu da se vraćaju, a država d obzbedi razliku ukoliko postoji između plata koje su imali i onih u zemlji. Srbija će isto tako u vremenima koja dolaze morati da posvečuje sve više pažnje ispunjacvanju standarda zaštite životne okoline, upozorio je Tomić.
Građanima moramo reći šta znači domaća privreda i kako se čuvaju radna mesta da bi se okrenuli domaćim proizvodima. To mora da bude kampanja, a poslednja slična bila je pre 5 ili 6 godina, sada je ponovo vreme, hajde da objasnimo građanima šta znači za sve nas zajedno kada se kupuje domaća roba, založio se predsednik Upravnog odbora Centroproizvoda, Darko Bajčetić.
Predsednik kompanije Pionir, Miroslav Alekić kazao je da je ova kompanija izvozno orijentisana, i da godišnji izvoz iznosi oko 70 miliona evra, ali da to nije dovoljno u korelaciji sa nivoom investicija i tehnologije. iako je Srbija potpisala sporazum sa CEFTA i uskoro ulazi u STO , uvoznici u Srbiju prolaze bez carina, dok srpski proizvođači u startu nisu konkurentni na regionalnim tržištima jer plaćaju carinu na uvozne komponente i to 30 odsto na palmino ulje a 50 odsto na mleko u prahu.
Nemamo jasniu strategiju kao zemlja šta želimo da izvozimo i umesto da podstičemo domaću proizvodnju punimo džepove monopolista, upozorio je Aleksić.
Na prekretnici smo i ja bih zaista voleo kada bi neko i u ime privrede i u ime države definisao privrednu i razvojnu politiku Srbije jer dijagnoza je slom morala, a ne slom provrede, naglasio je Aleksić.
autor: Ljiljana Lukić
Prethodna | 1 | 2 | 3 | Sledeća
