Kriza nas nije mimoišla, ona nam nije ništa dobro ni donela, osim uputstava Vlade Srbije narodu da steže kaiš! Tri i po godine nijedan zakon iz agrara nije ušao u Parlament, što se nikada do tada nije dogodilo! Po prvi put Srbija od svog postojanja nema nijednog seljaka u Parlamentu da zastupa interese seljaka iako imamo 778.000 gazdinstava. Za one koji su ostali bez posla u gradu selo je postalo nova šansa za preživljavanje
Piše: Branislav Gulan
Da bi se u Srbiji preživela još jedna kriza koja nije otišla, to se najbolje može postići kroz pomoć sa sela ili kroz povratak u selo! Da se opet vraćamo selu, potvrda je i funkcionera iz EU koji su isticali da Srbija ima manju razvojnu stopu za bruto društveni proizvod (BDP) od onog koji su htele aktuelne vlasti. Uz to su ukazivali da je jedina šansa Srbije poljoprivreda i rad u njoj, u naglasak da je ona agrarna zemlja. Naime, pre dolaska svetske krize, želja Vlade u Srbiji bila je da rast BDP bude prvo sedam-osam odsto godišnje, zatim šest, pa četiri da bi uz nagovor MMF stigli do 3,5 odsto. Potom je stigla svetska kriza pa se videlo da ni to ne možemo ostvariti. Onda je prvo plan bio da imamo rast od dva odsto (jer nismo znali da postoji i domaća kriza!?), a kada smo to saznali, mada su to stanovnici najbolje osećali u svom sve praznijem džepu, cilj je prvo bio da budemo na pozitivnoj nuli! Tek posle upozorenja iz MMF i kada smo shvatili da imamo dve krize (svetsku koja je ,,otkrila’’ i onu domaću koja traje već dve decenije) Srbija je dočekala početak 2010. godine sa padom BDP od 2,8 odsto!
Potom je stigla i nova ocena da je to veoma dobro, jer je manje od okruženja, ali i od onog što je moglo realno da se desi! Članovi Vlade Srbije se hvale i ističu da je to pad manji čak od očekivanog, manji nego što ga imaju zemlje u regionu i da s njim treba da budemo i – srećni! Jer, moglo je biti i gore!? Dakle, kriza nas nije mimoišla, ona nam nije ništa dobro ni donela, osim uputstava Vlade koja šalje poruke narodu da steže kaiš! Uputstva stižu i od onih koji su čak prilikom dolaska svetske krize isticali da nam je ona dobro došla i da ćemo mi u njoj prosperirati! Ali, to se nije dogodilo, navodi direktor beogradskog Instituta za tržišna istraživanja u Beogradu prof. dr Miloje Kanjevac.
Tako je Srbija u 2010. godinu zvanično ušla bez recesije, ali su uslovi poslovanja ostali gotovo nepromenjeni. Jer, privreda se suočava sa visokom nelikvidnošću i turbulencijama domaće valute. Kreatori ekonomske politike zaključili su da bi trebalo smanjiti uticaj evra u Srbiji, postići i zadržati stabilnost kursa, smanjenje tekuće potrošnje, jer nije realno kad nam radi samo 30 odsto privrede u odnosu na lošu 1989. godinu obećanje za povećanje plata i penzija od septembra 2010. godine. Za to povećanje potreban je rast BDP od četiri do šest odsto što bi, eventualno, obezbedilo 10 milijardi dinara (što bi iznosilo 0,3 odsto novog BDP). Dakle, Srbija je daleko od izlaska iz krize iako se osećaju prvi indikatori koji ukazuju na blagi oporavak privrede. Ali, ovo neće biti godina neke spektakularne renesanse ili oporavka srpske privrede. Doduše može se očekivati blagi rast u prerađivačkoj industriji i poljoprivredi. Cilj Srbije u vremenu koje je pred nama mora da bude usmeren na povećanje konkurentnosti srpske privrede, strane direktne investicije i ulaganje u velike infrastrukturne projekte (potrebno nam je godišnje najmanje tri milijarde dolara). Ali, eksperti MMF i Svetske banke poručuju da više neće biti novca olako dobijenog sa strane i da se moramo osloniti na sopstvene snage i domaću štednju. Međutim, narod se pita iz čega da šteti kad nema ni za preživljavanje (prosečna plata iznosi oko 32.000 dinara). Naravno, doprinos će opet dati poljoprivreda, koja je državi i narodu uvek najviše pomogla u najtežim krizama. Tako je bilo za vreme sankcija, ratova i bombardovanja. Tada je zahvaljujući poljoprivredi obezbeđena ekonomska, a samim tim i politička nezavisnost zemlje.
Sad kad je izvesno da će kriza u Srbiji još da potraje, jer je ona iz sveta, otkrila i domaću krizu, i kada godišnje 130.000 ljudi ostaje bez posla (imamo 1,8 miliona zaposlenih, 1,6 miliona penzionera i milion nezaposlenih), ponovo se šansa za preživljavanje vidi u selu. Računa se da odmah u njega može da se vrati oko 40.000 porodica, jer, u Srbiji ima toliko praznih kuća sa okućnicom u kojima se može živeti. Odnosno, oni koji su ostali bez posla za vreme bombardovanja, zatim u vreme tranzicije koji su dobili otkaze kao tehnološki viškovi u ugašenim ili loše privatizovanim preduzećima, uz otpremnine do 10.000 evra – sad se ponovo vraćaju na selo. Doduše, i do sada su odlazili u selo po pomoć, ali sad kad više ne mogu opstati u gradu, gde neprimaju plate, vraćaju se životu u selo. Nauka, kaže da povratak u selo ne znači i poseljačenje. Inače, proteklih godina i decenija, teza je bila da je bilo bolje otići iz sela u grad i tamo biti portir, nego raditi zemlju i nositi kod nas sramno ime – seljak. Život na selu, pored poljoprivrednih poslova, traži da u njemu bude i lekar, automehaničar, električar, frizer, kozmetičar, službenik u pošti i banci, a već više decenija se obećava da će biti i novih radnih mesta u maloj privredi. Jedna od šansi za one koji su ostali bez posla u gradu, a dobili otpremnine je da u selu, na malim posedima taj novac utroše u podizanje staklenika i plastenika i u njima se bave intenzivnom poljoprivredom. Naravno, da te proizvode iz plastenika i staklenika, u kojima bi se proizvodili cele godine, paradajz, papriku, krastavac i ostale potrepštine iz domaće radinosti imaju kome i da prodaju. Dakle, šansa u poljoprivredi se uvek vidi jedino u vreme kriza. Pošto će ona, očito je u Srbiji da potraje, zato se ponovo šansa za preživljavanje vidi u povratku na selu. Uostalom, iz nekadašnje Jugoslavije za pola veka iz sela u grad je otišlo oko osam miliona ljudi. Bio je to egzodus u vreme industrijalizacije zemlje. Sad je došlo vreme krize, pa dobar deo tih ljudi koji su iz sela otišli u grad ili njihovi potoci, sad ponovo moraju da se vraćaju u selo. Inače, za takvu seobu iz sela u grad u svetu je trebalo 120 do 150 godina, dok smo mi u tom procesu bili brži od Evrope! Poslednjih godina i decenija se zapostavljao se život u selu, ono je počelo da odumire, pa sad od 4.800 sela u Srbiji, nestaje svako četvrto! I kad je to postao proces, dogodila se kriza, i sad se moramo ponovo vraćati zapostalvjenom i napuštenom selu. To je šansa da ono malo mladih ostane u njemu da živi, ali da počne povratak onih koji su u punoj snazi ostali bez posla i gradu pa nemaju od čega da žive!
Da je to tako najbolje govore činjenice da tri i po godine, sve do sredine 2009. godine nijedan zakon iz oblasti agrara nije bio ušao u Parlament, što se nikada do tada, nije dogodilo u Srbiji! Dolaskom sadašnjeg Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije, konačno je u Skupštinu Srbije stiglo 15 zakona koji se odnose na agrar, pa su doneti u paketu. Ali, posle toga prateća akta se sporo donose, mada se stalno najavljuju. Treba reći i to da se od ukupnog zakonodavstva koje se sa više desetina hiljada stranica mora uskladiti sa propisima EU, čak 60 odsto odnosi na poljoprivredu! Takođe se najavljuju novi zakoni za ovu privrednu oblast koja je jedina lane imala rast proizvodnje od 2,58 odsto. I tako skromno povećanje tog škrtog kolača, kroz rast poljoprivredne proizvodnje, uticalo je da ukupan pad BDP Srbije u 2009. godini ne bude svih četiri ili 4,5 odsto, kako smo strepeli, već nešto podnošljivijih 2,8 odsto.
Agrar je jedina grana koja je lane imala i trgovinski suficit sa svetom od 640 miliona dolara u 2009. godini. Odnosno, izvoz je bio 1,94 milijarde dolara, a uvoz 1,3 milijarde dolara. Sadašnji srpski Parlament je prvi od postojanja Srbije da u njemu nema nijednog seljaka! Odnosno, nema ko da zastupa interese ove najvitalnije privredne grane u Srbiji pred Parlamentom, pa zbog toga se sporo i donose zakonska i prateća akta koja treba sistemski da reše probleme. Vlada se samo uredbama, a one služe samo za ,,gašenje požara’’ i nikada dugoročno nisu donele dobra rešenja. Inače, u Srbiji danas ima 778.000 poljoprivrednih gazdinstava i ako se računa samo po tri člana domaćinstva onda se vidi da je to ogromna snaga... Pre svega, glasačka, ako su nezadovoljni za izlazak na ulice i proteste. Agrarni budžet u 2009. godini prvobitno je bio utvrđen da bude 20,5 milijardi dinara ili 2,75 odsto budžeta Srbije da bi potom bio smanjen na 2,2 odsto ukupnog budžeta. To je bio najmanji Agrarni budžet od njegovog postojanja u Srbiji (formiran je 1996. godine). Dakle, nakon rebalansa budžeta Agrarni budžet je smanjen za 40 odsto u odnosu na 2004. godinu i lane je iznosio manje od 17 milijardi dinara! U ovoj godini taj budžet iznosi oko 25 milijardi dinara i to je, tri odsto od ukupnog budžeta. Seljaci traže da to bude najmanje pet do šest odsto! Da aktuelna vlast više uvažava ovu privrednu granu i da je proglasi za stratešku, a to svi iz sveta koji ovde dolaze ističu, a mi to nećemo da priznamo, bio bi veći i Agrarni budžet. Međutim, vlasti neće da priznaju poljoprivredu za stratešku granu (iako nemamo industrije), u tom slučaju bi pred svetom zvanično bili seljačka zemlja, a to ipak ovde još uvek nije popularno. Naravno, sa većim Agrarnim budžetom porastao bi i ugled ministra poljoprivrede.
Napomenimo da primarni agrar po novoj metodologiji obračuna u državni budžet donosi direktno 17 odsto novca, a kada se tu doda u prateća delatnost, prehrambena industrija onda je to blizu 30 odsto! Ekonomisti ističu da agrar sad u vreme krize, kada u Srbiji radi smo 30 odsto proizvodnje iz 1989. godine, agrar učestvuje u stvaranju bruto društvenog proizvoda sa 40 pa i do 50 odsto! To nije dobro i takav odnos imaju nerazvijene zemlje. Zbog svega toga agrarni poslenici u Srbiji, pre svega, ratari i stočari, zahtevaju da im se u Agrarni budžet vrati bar šest odsto njegove vrednosti. Jer, zbog malog ulaganja u poljoprivredu, ona je postala ekstenzivna grana, sve manje se proizvodi hrane, pa oni koji žive od te delatnosti umesto profita imaju gubitke, kaže poljoprivrednik iz Čeneja kod Novog Sada Cveta Murgaški. Najbolji dokaz takvog stanja je činjenica da posle svake strategije u poljoprivredu Srbije, imamo pad proizvodnje. On je najkarakterističniji u stočarstvu, gde poslednje dve decenije u proseku godišnji pad iznosi oko dva odsto! Zato u Srbiji dana s ima 1.200 praznih sela, 40.000 kuća, i isto toliko staja i obora za tov stoke. Jer, dok razvijene evropske zemlje podjednako razvijaju stočarstvo i industriju, mi se kao otrovani klonimo i jednog i drugog!
Dakle, oni koji žive u gradu ponovo će tražiti pomoć sa sela i u selu. Ne sme se zaboraviti da i povratak selu, odnosno u ruralna područja ne znači vraćanje ralu i motici, već stvaranju porodičnih biznis centara. To znači da od deset radnika koji ostaju bez posla, više od polovine može da se zaposli u seoskim, područjima. Povratak u ruralna područja ne znači i poseljačenje radnika i vraćanje njivi, motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede – šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturi, malim i srednjim pogonima čija proizvodnja ne ugrožava ekološku ravnotežu, navodi direktor Zavoda za sociologiju sela u Beogradu prof. dr Đura Stevanović. To se može postići kroz koncept ruralnog razvoja kao deo regionalne razvojne politike i on predstavlja antipod klasičnoj industrijalizaciji i zasniva se na razvoju seoskih mešovitih područja u kojima živi gotovo polovina stanovništva Srbije. Jer, većina onih koji su u gradu, u njega su stigli iz sela pa su i danas sa jednom nogom u opanku, a sa drugom u cipeli, navodi Stevanović. Inače, oko 44 odsto stanovništva Srbije naseljeno je u ruralnim područjima (sa gustinom stanovništva ispod 150 stanovnika po kvadratnom kilometru). Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbija je na početku 2009. godine imala 7,33 miliona sanovnika (bez Kosova i Metohije) od čega u seoskim naseljima živi 3,27 miliona (ukupno 45 odsto).
To je posebno značajno danas kada imamo gotovo milion nezaposlenih, kada stiže novi talas otpuštanja radnika u vreme restrukturiranja velikih kompleksa, kada radnici i dalje ostaju bez posla i koji imaju sreće da dobijaju otpremnine koje se kreću od 4.000 do 10.000 evra. Kad kažemo da imaju sreće to su u onim bogatijim firmama koje se prodaju, a to će sad biti privatizacija javnih preduzeća. Jer, svi ostali, a bez posla će ih u 2010. godini ostati oko 130.000, uglavnom neće dobiti ni taj novac.
Većina njih potiče sa sela, neki se vraćaju u njega sa tim novcem i započinju novi život – novi biznis. Na taj način rešavaju se dva problema: oživeće se srpsko selo, a ljudi koji ostaju bez posla obezbediće sebi i porodici novu egzistenciju. ,,To je novi razvojni koncept za preživljavanje krize za koju ne znamo kada će otići. Država bi u početku morala da bude finansijer, tako što bi osigurala neophodna inicijalna sredstva, ali bi bila i ,,dirigent’’ koji bi vodio računa o uravnoteženom i skladnom razvoju zemlje u celini, približavanju i ujednačavanju razvoja nerazvijenog juga i razvijenog severa Srbije. Tu je raspon razvijenih i nerazvijenih čak 1:22! Uz ostvarivanje ovog koncepta za preživljavanje krize sa kojom moramo živeti, treba da budu najdirektnije uključena, takozvana, mešovita i nepoljoprivredna gazdinstva koja poseduju obradivo zemljište, ali ga u skladu s uverenjem Srba da je greh prodati očevinu, ne i držati je u parlogu neobrađuju, mada su vlasnici 28 odsto njiva u Srbiji. Ali, proizvodnja u današnjem seljačkom gazdinstvu, posebno u ruralnim područjima (takvih je u Srbiji 85 odsto), nije namenjena tržištu već individualnoj, naturalnoj potrošnji. Računa se da je samo u prošloj godini ostalo neobrađeno čak 600.000 hektara takvih njiva. Dakle, kriza je tu, a to znači i sve skuplja hrana. Dokaz toga je da Srbi troše između 40 i 60 odsto zarada samo za hranu, pa eto onda šanse da se taj trošak smanji kroz sopstvenu proizvodnju’’, kaže Stevanović.
Dakle, povratak ljudi na selo i osnivanjem mini-preduzeća, a to se može uraditi novcem dobijenim od otpremnina, vraćamo život selu, obezbedili bismo egzistenciju radnicima koji ostaju bez posla, a uz to deo poljoprivrednih proizvoda bi ostao i za tržište. Oni bi pored sopstvene ishrane i smanjivanja troškova za hranu, mogli da imaju deo proizvodnje za prodaju na tržištu. Ali, na državi je da im obezbedi uslove za tu prodaju. Jer, poljoprivreda u svetu jeste na tržištu, ali svuda je to kontrolisano, i nigde nije prepušteno stihiji, kao u Srbiji!
Pošto većina ljudi koji ostaju bez posla ima posed na selu, primera radi, sa 10 ari pod plastenikom u kome bi s se gajilo povrće može da se obezbedi novac za život i egzistenciju četvoročlane porodice. Nalazimo se na koridoru 10 i sve što se proizvede, pod uslovima koje traži razvijeni svet (da ispunjavamo uslove HACCP koji poseduje već 700 malih i velikih firmi), može i da se proda. Primera radi, sa 5.000 evra otpremnine može da se krene i u proizvodnju jagodičastog voća na osam do 10 ari sopstvenog zemljišta i da se uloženi novac već za godinu ili dve vrati. Dakle, kroz ulaganje novca u poljoprivredu, novac može najbrže da se obrne i vrati, naravno, ako država obezbedi uslove za to. Ili: za tih 5.000 evra otpremnine može da se kupi 10 ari zemljišta, navodi profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu dr Dragić Živković. Naravno, uz dobijanje povoljnih kredita, ali ne po zelenaškim kamatama kakvi su se nudili seljacima. Tako na tri ara njive može da se podigne plastenik i u njemu da se cele godine proizvodi rano povrće koje uvek ima kupca. To su paprika, paradajz, mrkva, krastavac, krompir...
Primera radi Vladimir Pinćir iz Apatina je najuspešniji povrtar u Srbiji koji je otišao još dalje pa je i unapredio proizvodnju biološkog povrća. Na takvim posedima oni mogu da se vrate i stočarstvu, ali većina to zasad radi samo za sopstvene, naturalne potrebe. To znači da na tom posedu proizvode hranu i utove jednu ili dve svinje. Na taj način bi se oslobodili plaćanja skupe šnicle u mesarama, a i povećali bi proizvodnju i potrošnju mesa u zemlji koja ima tendenciju opadanja. Tako danas proizvodimo 440.000 tona mesa i trošimo 43 kilograma godišnje po stanovniku. Potrošnja je čak nešto povećana, ali ne zbog rasta proizvodnje, već zbog opšteg pokolja stoke proteklih godina kada država nije htela da kupuje od seljaka višak tovljenika ni po 50 dinara za kilogram žive mere! Slično se i danas dešava, ali je cena tovljenika nešto viša...
Zbog toga je zaklano čak od 800.000 ostalo samo 240.000 krmača za priplod. Zbog toga što država nije htela da interveniše i otkupi viškove bio je pokolj pa su napunjeni zamrzivači i prinudno je povećana potrošnja mesa, kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Vitomir Vidović. Primera radi, ističe saradnik u Privrednoj komori Srbije Vojislav Stanković, pre deceniju i po u Srbiji se proizvodilo 650.000 tona mesa i trošilo 65 kilograma po stanovniku godišnje. Prema njegovom mišljenju, prošle godine bilo je došlo do blagog oporavka stočnog fonda, ali je to trajalo kratko. Naime, u 2009. godini uz angažovanje uvoznog lobija iz uvoza je stiglo više od 4.000 tona svinjskog uvoznog mesa, a uz to i 3.000 tona prerađevina, za šta je plaćeno 20 miliona dolara. Uz to uvezeno je i 3.200 tona goveđeg mesa, a za njega je potrošeno 12,5 miliona dolara. Sve to može da se obezbedi u srpskom selu. Primera radi, da neradimo dobro, ukazuju nam podaci da sad navodno više ima užičkog pršuta u zemlji nego što ima goveda u Srbiji. Jer, meso se uvozi iz Argentine, lepo izgleda i ovde se suši i samo stavlja domaća etiketa – užički pršut. Uvoznik poslom se navodno bavi više od 3.300 raznih firmi u zemlji.
Uz povratak selu, ali ne samo kroz rad u poljoprivredi, oni koji ostaju bez posla mogu sami sebi da napune potrošačku korpu. Prema poslednjim podacima danas se u Srbiji po stanovniku godišnje prosečno troši 109,5 kilograma hleba i peciva, 117,5 kilograma brašna, 38,5 kilograma krompira, 5,9 kilograma pasulja, 11,l litara ulja, 60,3 litara mleka, 11,9 kilograma sira, 256 jaja, 13,7 kilograma šećera... Prosečan stanovnik Srbije danas godišnje pojede 4,6 kilograma goveđeg mesa, 20,3 svinjskog, 1,2 ovčijeg, 18 kilograma živinskog...
’’Srbija danas ima nešto blizu 4.800 sela. Procene su da će ih u narednih deceniju i po nestati 1.200 ili 25 odsto, zbog toga što je prosek starosti u njima preko 60 godina! U Srbiji godišnje umre 40.000 ljudi više nego što se rodi. Samo u Vojvodini taj broj iznosi 12.000. Postoji mišljenje da ćemo, ukoliko se to nezaustavi biti agrarna zemlja, ali u tom slučaju bez sela i seljaka! U selima se danas najbrže šire groblja. U više od 200 sela već danas nema nijednog stanovnika mlađeg od 20 godina. U 190 sela već danas nema nijednog stanovnika’’, dodaje Stevanović i ističe da je broj poljoprivrednih gazdinstava smanjen za 20 odsto u odnosu na 1991. godinu. U srpskim selima ima 40.000 praznih kuća i isto toliko obora i staja za tove stoke. U selima nema ko da radi i da se nastani. Iz sela se odlazilo, jer je bilo uglednije i ,,bolje’’ siromašno živeti u gradu, nego biti bogat seljak. Čak je i ime selja, paor, ratar, stočar bilo – sramno. Sad je došlo vreme da se ljudi počnu vraćati u sela i da na taj način obezbede sopstvenu egzistenciju. To nije posao samo u poljoprivredi već i oko nje.
Istraživanja pokazuju da u srpskim selima danas živi oko 260.000 momaka koji su zakoračili u petu deceniju života, a da još nisu zasnovali porodice. Razlozi su brojni, a ponajviše što devojke nisu htele da ostaju u selima da žive. Kada bi svaki od njih imao ženu i potomka, bilo bi to novih 500.000 stanovnika, značajnih za biološku, demografsku i ekonomsku reprodukciju sela i društva u celini. U selima bi obezbedili dovoljno i – hrane i bogat život. Naravno ako bi u selu imali iste uslova života kao i u gradu. Pošto su momci ostali bez devojaka koje neće da žive na selu obrađuju njive i da hrane stoku, danas imamo primera da iz južne Srbije, ponajviše iz Sandžaka odlaze po devojke u Albaniju, dovode ih ovde i zasnivaju porodice. Većina brakova je uspešna...
U živinarstvu (proizvodimo oko 76.000 tona živinskog mesa) i svinjarstvu (proizvodi se 266.000 tona mesa godišnje) može se za relativno kratko vreme, tri do pet godina, podići proizvodnja, ali u govedarstvu (proizvodi se manje od 100.000 tona mesa) taj rok ne može da bude manji, tvrdi bivši ministar poljoprivrede u Vladi ex Jugoslavije akademik dr Ratko Lazarević, od 15 do 20 godina.
Problem, po njemu, nije samo u pukom povećavanju broja grla stoke, već u svemu onom što tome prethodi kroz povratak na selo. To je da se organizuju desetine hiljada mladih domaćina koji bi pristali da se bave tim teškim poslom u narednih nekoliko decenija. Ne može se, kaže on, napuniti štala, a da sebe i budućnost svojih ukućana ne vidi kroz deset do 15 godina, pa i duže. U sve to mora da se uključi i država, ma koliko prala ruke od poljoprivrede i flertovala s tržištem jer jedino ona ima razvojne poluge instrumente – ekonomsku, razvojnu, izvoznu, socijalnu i penzionu politiku, podsticaje, povoljne zajmove, kamate... Uz sve to potreban je i povratak zadrugarstva. Jer, u svetu ima 800 miliona zadrugara, a kod nas su one pretvorene u preduzeća (ima ih aktivnih oko 1.300) i sputava se njihova organizacija. Jer, to je onda i organizacija – seljaka, odnosno ogromnog broja ljudi koji mogu biti loše ćudi po vlast!
Naša država, napominje Lazarević, ne treba ništa da izmišlja ili čini ono što niko do sada nije radio. Dovoljno je da vidi kako to rade Holandija, Danska, Nemačka.... Za njih su poljoprivreda, a pogotovo stočarstvo u istoj ravni. Podjednako podstiču razvoj industrije i stočarstva, a mi se jednog i drugog klonimo kao otrova. Rezultat će se uskoro videti kada budemo morati da uvozimo i juneće meso. Da Srbija uništava svoje selo, a sa njim i stočarstvo govori broj uslovih grla stoke po hektaru obradive površine u Srbiji koji je svega 0,30 odsto, dok je to u Holandiji 9,4, a u svih 27 članica EU prosek je 0,98. Grčka je čak bolja od nas sa 0,38 uslovnih grla po hektaru. Uz sve to da smo nerazvijena agrarna zemlja ukazuje i činjenica da nam stočarstvo u stvaranju bruto društvenog proizvoda poljoprivrede učestvuje samo sa 31 odsto, dok je to u svetu kome težimo – najmanje 60 odsto!
У овом смутном времену све је на проби и сви смо на проби. Порушен је, столећима грађен, систем вредности: многе светиње су оскрнављене или стављене под безобзирни знак питања. Како одолети искушењима? Како се одупрети најездама зла?
Видовдан јесте празник који на нека од тих питања треба да одговара, а то су и вечита питања са којима је суочено свако поколење. Наше је у изузетно тешком положају, јер стање у којем је данас Српски народ није мање трагично него после изгубљених битака, Маричке и Косовске; а теже је него после великих сеоба Србаља под патријарсима, јер сад смо расејани на свим континентима, неко је избројао – у 120 држава! Како опстати, како се не изгубити, како преживети, како сачувати културне вредности и светиње, како у тим меногућим условима ипак градити усред разноликости, која је и препрека и богатство, јединство Српства? Одговорио бих одмах речима деспота Стефана: "Колико је у моћи – ми нашу песму плетемо".
Сигурно је да нас страначки злодух унижава, срозава унесрећује. Уверења јесу слободна, и свак има право на своју замисао и свој пут. Међутим, више – партијност може бити плодотворна једино ако се никад не заборавља општи, заједнички интерес, ако из различитих праваца стремимо ка истом племенитом циљу. Пуна слобода, али у служби идеала – то је сведочанство да је један народ моћан духом. А Срби су се током своје страдалничке повести потврђивали као велики народ међу малима и заначајан међу великима. У том реду треба да остану.
Вама сад бесеци ваш сународник који припада оним Србима за које је отаџбинско начело изнад партијског, а државни интерес виши од сваког групног или приватног интереса. Обраћам вам се као родољуб родољубима. За нас је отаџбина светиња: али нас то осећање не ограничава и та љубав нас не спутава да будемо људи слободна духа, морално независни. Зато одмах додајем: има нешто што нас обавезује јер је узвишеније и од отачаства: то је људска савест. Управо стога за нас нема опасности да се опијемо самозадовољством; и нема непремостивих препрека за виша јединства: завичајно чувство за нас је само неизбежна полазна тачка за ширу љубав према отаџбини, а српско родољубље се природно улива у европејство, па у човекољубље, тако да наш здрави, отворени и позитивни национализам није у сукобу са космополитизмом, са уверењем и осећањем да смо грађани света, Велтбиргери, како би рекли хуманисти немачког језика, књижевности и културе. Та самосвест, колико укорењена у отаџбинско предаљње толико отворена свим универзалним вредностима, разликује нас од оног дела српске интелигенције, која је допринела расрбљивању у име европејства. Ми на ту искорењеност не пристајемо; одбацујемо одсуство склада између завичајног, националног и универзалног. За нас је то симфонија до које је мени, и мени сличнима, много стало. Нас не угрожава шовинизам, јер је он како антихуминизам тако и атихришћанство. Ми служимо, или покушавамо, трима светим мученица, Вери , Нади и Љубави, и узвишеној мајци њиховој Софији, то јест Мудрости. При томе нарочито верујемо у дубоки смисао Љубави, оне о којој надахнуто верујемо у дубоки смисао Љубави, оне о којој надахнуто говори апостол Павле у Првој посланици Коринћанима, глави тринаестој, и наш деспот Стефан Високи у свом "Слобу љубље", за којега, такође, Љубав је изнад свега. Често смо надахнути и Бетовеновим геслом: "Не признајем други знак надмоћности осим Доброте". Тим чувствима прожети приступамо косовским заветима, видовданском искуству и косовском опредељењу.
Шта је косовско опредељење, уграђено у нашу историјску судбину? Одредио га је партијарх Данило Трећи у "Похвали кнезу Лазару":. "Боље је нама у подвигу смрт него у стиду живот". То је опредељење за царство небеско по прескупу цену губљења царства земаљског. Дилема је страшна, трагична – о њој ће бити речи. Но најпре дугујемо да доречемо алузију која се тиче извесне наше интелигенције. Понекад се она до европског духа уздизала "преко рушевина наших највиших поетских и духовних вредности". Пред неким интелектуалцима, не само револуционарним нису се смеле ни поменути речи као Косово и косовски мит, цар Лазар и царица Милица, Свети Сава и Немањићи. Њима није било јасно да су наши народни симболи довољно универзални да би могли стати уз дуге, општеприхваћене симболе. О том је сјајно писао Зоран Мишић, одговарајући надреалисти Марку Ристићу на његово изазовно и подругљиво питање: па шта вам је то косовско опредељење?
Никад борац у рату, Ристић је постао у миру комуниста и амбасадор, утолико лакше уколико је био више имун на српско родољубље. Било је у том тренутку важно да се стегоноши надреализма супротстави не било ко из националистичког табора него баш неко из круга модерниста, човек укорењен у запдно-европској култури, превасходно француској, као и сам Марко Ристић. Потомак војводе Живојина Мишића, измешу осталог, каже: "Поштујемо сва гробља овога света као да су наша: менхире и долмене, Кампо Санто и Сен Дени, Долину краљева и Валеријево Гробље крај мора, али – Плану гробницу Милутина Бојића не признајемо за своју... Отпутовали смо, као Ренан, у Грчку да се поклонимо Акропољу, али Хиландар нисмо ни споменули...Знамо шта значи опредељење Антигонино, али се у чуду питамо: шта је то уопште косовско опредељење?
Ето, та морална располућеност извесне темељно расрбљене српске интелигенције јоше је присутна, и све више! Настојећи да буде европска, косполитска, интернационалистичка, или бар југословенска, та наша елита занемарила је националне источнике и заборавила животворне корене српске културе, такође неотуђиво европске. У правцу расрбљивања удужено су дејствовали комунистичко, титовско васпитање, европско-космополитски снобизам и, сад, глобалисти.
Видовдан је за Србе кобан дан: Косовски бој је изгубљен. Зар има смисла славити свој пораз? Више се умних писаца и научника бавила тим питањем: Андрић и Црњански, Растко Петровић и Бранко Лазаревић, поменути Зоран Мишић и Радован Самарџић, а пре свих Његош, највећи поет Српства "трагични јунак косовске мисли", ккао га назива Иво Андрић. Нигде није косовски мит толико негован као у тој нека најспскијој српској земљи Црној Гори, данас под влашћу нових потурица. Наш косовски еп, као и нашенационално чувство, "не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче. Мит о Косову далеко премашује границе националнго мита; својом суштином придружује се највишим творевинама људског духа", јер косовски избор јесте '0'избор оног најтежег, најпогубнијем пута, који је једини прави пут". Определити се косовски то значи одрежи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, узхтети, његошевски, да буде оно што бити не може...". Има код највећег песника немачког језика, творца "Фауста", мисао која је овом опредељењу веома блиска: "Волим оног акоји жели немогуће".
А Видовдан има сасвим изузетно место у историји српског народа. Он је њој "згариште нашег царства, али и жариште нашег живота". Но ми још не одговорисмо на питање: зашто славимо изгубљену битку, слом царства, сумрак државе? Зашто Срби не славе неку од својих великих победа, него им је највећи национални празник дан у ком су доживели најтежи пораз? Наше косовско опредељење није наш хир, ни наш инат, ни наша злоћудност, ни наш болесни песимизам, ни наша фанатична вера. Реч је о трагичној судбини српској, коју је најбоље тумачио Његош:
Крст носити вама је суђено
Страшне борбе с својим и с туђином.
Наш народни бард, писац "Српске земље", Вељко Петровић одговара на питање које нас мучи: "Јединствен је то пример да је један народ изабрао свој највећи поаз, дан, како га је он схватио, смрти своје државне самосталности, дан падања у бедно и вековно ропство, да је баш тај жалосни и трагични дан изабрао за свој најзначајнији народни празник, а кнеза који је ту злокобну битку изгубио и своје несрећно вођство главом платио, тога кнеза уздигао изнад својих ранијих срећнијих, победама овенчаних краљева и царева. Често су други народи бирали и понеку безначајну, сумњиву победу за своју светковину, када преувеличавајући победу својих предака омаловажавају непријатеља или га бар приказују морално нижим од себе. А ми који смо имали ранијих победа над Византијом, Татарима и Бугарима, изабрасмо Косово, и у својој традицији овековечисмо морално преимућство противника моралну разузданост својих прадедова. Једни закаснише, други се лицем пред битку клеветама оцрнише, љуто завадише, трећи директно шурујући с душманином издадоше честитога цара и заведоше војску за Голеш планину. Штавише, и сам народни вођ, царе Лазо честито колено, свено иде у смрт; но не само то, не само што унапред зна да ће изгубити царство и живот, већ заправо сам и изазива слом, пошто се унапред већ заветовао царству небескоме, жртвујући царство земаљско, иако је пред Богом и народном одговорни земаљски кнез. А народ га ипак не проклиње, већ га увршћује у свеце и сад, произвољног мученика, уздиже га за цара, као да га овенчава у исти мах и мартирским и царским венцем. Светачким ореолом и ћесарским ловором.
На први поглед могло би се учинити да је то типична колективна, ропска хистерија, немоћно самомрцварење побеђенога, који је изгубио на бојном пољу и вољу отпора и самопоуздање.
А није тако. Народ који је у стању да тако право погледа истини у очи, да тако нештедећи се понире у дубину своје савести, ре да призна несрећу као заслужени небески дар, који тако јасно може да изрази како му је жиувот недостојан, те да мора привремено страдати и умрети као самодржавна, слободна личност, тај народ показује силну вољу за новим и бољим животом. И тако, примајући пораз, он од њега ствара победу. Заиста, Видовдан овакав како га народ опева и слави, то је празник победе једног народа над својим опаким особинама, победе нам злим снагама и импулсима у себи, над оним акоји развлаче, разједају и разједињују, над појединачним и групним себичностим аи ускогрудостима".
Али победа, као и пораз, никад нису коначни. Зато је видовдански наук и даље актуелан, можда и спасоносан. Јер међу нама је не један Вук Бранковић: отпадника, нових "потурица", кукоља – нема мало. Стога још и сад болно одјекује Владичин вапај:
"Крст носити вама је суђено
Страшне борбе с својим и с туђином".
Најтежи пораз, који нам увелико прети, то је пораз унутарњи, од нас самих. Њему кумују заборав и незнање., "Борећи се против заборава, поготово онга коме су узрок биле народне несреће, наш епски певач се борио за очување самосвести свога пука. Било је и у најширим слојевима оне мудрости кад се зна да живот престаје губитком памћења". – Данас од тог губитка памћења болује велики део не само спрског пута него и интелигенција. Наши неписмени преци, који су историју учили од гуслара, имали су јачу свест о српском народном јединству него неки данашњи академици. О политичарима да не говоримо: ми данас немамо политичку елиту. И не само међу политичарима. У свим слојевима спрског друштва присутна је криза елите – криза елите изазвала је кризу нације. А шта је, за нас, елита? Елити припадају људи за које су дужности изнад права, а духовне и моралне вредности изнад материјалних; људи посвећени општим интересима, добру свог народа и угледу државе, а не себичним, уско приватним или партијским интересима; људи који се жртвују за ближње, не очекују признања, награде и повластице. Наравно, елиту не чине само интелектуалци и образован свет него ствараоци у свим областима и на свим нивоима, а њих има и у такозваним нижим и средњим слојевима друштва. Јер обележја елите су колико образовање, знање и култура, толико и завидан мора, савест, самосвест и слобода духа и, особито спременост да се за више циљеве, за идеале – несебично жртвује.
Ово је време велике пометње. Доба плаћеног лагања. Спасење је у култури. У истини. У Вери, Нади и Љубави, кћерима Мудрости. Народ, богат тим врлинама, који уз то негује и знања – има несаломљиву моћ, без обзира што је мали. Не малим него заборавним народима писана је пропаст: биће само шљака за нечију туђу историју. Српски народ у утакмици народа може се одржати једино као културна снага. Прошло је време кад се ратовима осигуравала будућност. Опстаће они који имају знања и памћења, који поседују културне, моралне и духовне вредности. Јевреји су мали народ, али од великог утицаја у свету; неуништиви су, иако већ хиљадама година расејани по свим континентима. Па где је тајна те виталности? Опстали су и кад су изгубили свој језик, али су научили и усвојили многе стране језие. Јевреји су солидарни, ослоњени на огромно искуство, на изворе духовне и моралне, ссадржане у древним предањима, у Старом завету, у Тору, у Талмуду. Или пример сасвим близак: Аустрија је вековима била велико царство. После пораза у Првом светском рату велика сила постала је сасвим мала држава, од које су откинути море и најбогатији делови. Али је народ вредан, воли своју земљу, обожава свој прелепи ______ град, па и тако драстично смањена – Аустрија је узор сређене, високо културне, љубављу неговане европске државе, дока да никад није све изгубљено, да и после великих пораза има наде, ако дух није поражен и ако имапостојаног јединства, слобе и љубави у националној и државној заједници.
А за нас још, нажалост, важи страшна опомена песника, Лазе Костића: "Најцрњи враг је Србин себи сам". У нашем суседству, Хрвати су дошли до једне од најлепших држава Европе држечи се гесла: "Хрват је Хрвату мио ма које идеологије био". А наша зла коб је раскол. Нема нам спасења нити живота док то уклето предање, које нас прати још од Немањиног доба, не одбацимо. То и јесте смисао светог косовског завета: проклетство неслоге, заклетва на слогу и јединство Српства. Преображај је неопходан, нова времена су настала, у којима вања прековати мечеве у пчугове, а копа у српове, како пише јеромонах Иларион. Из тога исходи да је "Видовдан празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног сутра... ведар поглед из вечне будућности у невеселу садашњост", невеселу јер "смо се оскрнавили сваковрсним издајама и изневерава-њима, мрзећи пријатеље и додворавајући се непријатељима...". Морамо с – са више страна чујемо – очистити од грехова који трују наше односе, разарају јединство, сеју завист. Ако хоћемо да преживимо, браћо и сестре, морамо се препородити, савесно и строго оцењујући пређени пут. Јесте врлетна та стаза преображења., Тешко је њоме ходити, али друге, лаке, нема на путу спасења.
Очигледно је да смо далеко, предалеко, од оне савршене хришћанске љубави која допире и до непријатеља наших. За то је потребна светост, недоступна мноштву. Познајући добро Србе, свети владика Николај нам је поручио: Љубите пријатеље своје! Нигде те љубави нема довољно. Заједничког језика, тог знака разумевања, поверењаи братске солидарности, заиста нема у отаџбини нашој, где се воде бескрајне препирке, а то су сукоби над понором. Слоге нема ни у дијаспори српској. Свуда смо посвађани, лишени узајамног поверења, на беспућима расула и мржње. Немам другу реч да вам кажем данас, мислећи на видовдански завет: Срби, опаметите се и љубите једни друге, праштајте једни другима и љубите бар пријатеље своје, сународнике и браћу своју!
И знајте: где јединство влада ту станујe Бог. Тако кажу Швајцарци; наш народ додаје а Вук бележи исто искуство: где је слоба ту је и Божји благослов.
