Klub Privrednih Novinara

Nagrađeni radovi sa radionice kreativnog pisanja

Kuća

Kad odeš kod moje bake i deke na selo, probudi ti se neki osećaj slobode, prijatnosti. Uvek si tamo dobrodošao, u svet prirode i lepote. Na kraju našeg sela nalazi se kuća moje bake i deke, tamo se nalazi radost moja, osećaj svog, i taj osećaj se budi svaki put kad kročiš u kuću i sve bi kao iz neke kutije izašlo i probudilo se u meni. Kao da nešto želi da mi kaže, kao: „Dodbrodošla“ ili „Srećni smo što si ovde“.

Jednog predivnog sunčanog jutra probudila sam se i čula ptičice kako cvrkuću kraj prozora, osetila miris vetra i blagi jutarnji povetarac kako se šunja kraj prozora. U sobu je ušla moja mama, prišla mi je, pomilovala me po glavi i rekla kako je vreme za ustajanje. Istegla sam se i pomislila kako je život lep. Doručkovala sam i izašla napolje da se poigram sa mojom kucom. Na pamet mi je palo da ja mogu da utičem kakav će mi život biti, tako što ću učiniti nešto kako bih se osećala lepo. Setila sam se da volim da sedim napolju pod kišobranom ili ispod verande kada pada kiša i odlučila da napravim kišnu kućicu. Pošto je moj deda već ranije napravio kućicu gde stavlja žitarice, uzela sam već isečene, deblje, dugačke štapove i krenula da ih ređam oko nadstrešnice, koja je sprečavala da kisne isečeno drveće. To su bili sati i sati rada. U nju sam unela urbano cveće, sveće i ukrasila je listovima drveća. Pošto se spremala kiša, ušla sam u moju kućicu sa mojom kucom i sačekala da padne kiša. Krenula je. Počela sam da brojim kišne kapi: „jedna, dve, tri.četiri...deset...dvadeset“... Premorila sam se od brojanja i utonula u san. Sanjala sam da sam princeza i da dobijam sve što poželim, ali da postaje dosadno, jer ne žudim ni za čim.

Crni, moja kuca, me je probudila lajanjem. Osvrnula sam se oko sebe i primettila da ne pada kiša. Krenula sam da mu bacim lopticu, ali sam se saplela i skotrljala niz brdo. Videla sam da oko mene ima puno malih buba i nisam se uplašila, nego sam ostala da ih posmatram. Gledala sam ih sa zadovoljstvom, jer znam da i one imaju svoj život, kao i mi. Pomislila sam da i ako me gricne neka buba neće mi biti ništa, sve dođe pa prođe.

Kada kažem kuća, ja ne pomislim na neku građevinu, nego na sve što se oko mene nalazi. Priroda je deo nas i naš dom koji treba da čuvamo i poštujemo.

Autorka: Nađa Ranitović

Kuća

Na kraju sela, ispod nebeskog svoda, jedna kuća, mala, oronula i dotrajala čuva stare priče. A pored kuće lipa koja svojom čarobnom krošnjom piše dnevnik tuda proletelih ptica. U toj se trošnoj kući rađalo i umiralo, ali sada je tu samo stari deda sedi. U Deda na klupi odmara svoja stara pleća i razmišlja kako da svoj život učini lepšim.

Baštu je sredio, ptice mu pevaju, žabe u obližnjoj bari krekeću, ali ipak mu je bilo dosadno. Stari i sedi deka krenuo je put bare, ali ču nešto kako šuška u grmu. Pomalo plašljivo, koracina sitnim, sa puno radoznalosti se uputi ka žbunu. Malo, šareno, slabašno, a uplašeno stajalo je tako jedno izgubljeno lane. Stari deka za kog su govorili da je mrgud i samostalan čovek, sažali se na malo lane. Iz torbe okačene o rame izvadi malo okorelog hleba i pruži ruku polako i nežno. Lane sa strahom i stegnutim srcem priđe. U očima su mu blistale suze. Deda ispruži drugu ruku u pokušaju da ga pomazi, ali lane ne dozvoli. Bojažljivo uze mrvicu hleba i pojede je. Deka, sa osmehom na licu i toplinom u srcu, dade mu celo parče hleba. Lane mu se umiljavalo i svakog dana postajali su sve bolji prijatelji.

Ali jednog dana, deda se začudio kada je čuo da neko peva, jer u šumi niko nije živeo, a seljani su se plašili da uđu u šumu. Krupnim koracima krenu napred. Videvši lane kako peva zajedno sa pticama osmeh mu ozari lice. Lane i deka od tog dana su zajedno išli svuda. Svakoveče, uz toplu vatru, su sedeli i pričali. Deka je hranio lane, ono je njemu pevalo i tako stari zeka i jedno malo lane živeše srećno do kraja života.

Autorka: Maja Krejović

Kuća

Jutro je. Budi me već poznati glas. To je moja mama. Govori mi da moramo da idemo u selo, a meni je glava još pod jorganom. Jedva ustajem, spremamo se i krećemo.

Napolju tek svanjava. Dok ulazim u kola čuju se male ptičice koje moja tetka uvek hrani. U kolima slušam muziku dok razgledam put kojim idemo. Čobani koji svoje stado tek izvode na pašu, prelepe ravnice koje obasjava sunce i prodorno plavo nebo koje tek sad daje znake života. Jedna veverica nam prelazi put i odlazi u šumu pored puta. Sve je tako mirno. Stižemo veoma brzo do sela.

Kućice su skoro sve jedna do druge, a ona najlepša u brdima je upravo moja. Krase je tri velika bora koji su veoma lepi svaki put kada ih pogledam liče mi na tri velika brata.

Kako prilazimo kući vidim svog ujaka na krovu kako stavlja crepiljke koje je uništio grad.

Ispred kuće me čeka moja slatka baka koja je veoma srećna što me vidi, pošto retko dolazim kod nje...

Kako ulazim u kuću, oseća se miris starog sira koji moja baka odlično sprema... U najvećoj prostoriji nalazi se jedan veliki hrastov sto i stolice, a na komodi razne posude i čašice. Ulazim u moju omiljenu sobu, moj kutak! S desne strane se nalazi jedna stara peć koja je u mojoj sobi već godinama. Tu je i stari krevet, a na njemu je mekano ćebe u koje se zimi često umotam.

U tom trenutku čujem baku koja donosi slatko i doziva me da se poslužim- Posle toga odlazim na jedno uzvišenje s kog se vidi gotovo sve. Prelepi Zlatibor, Ribničko jezero, velike ravnice pune cvetića i jedan hrast u daljini...

Razmišljam o mojoj staroj kućici... Otkako se baka preselila iz Alinog potoka na Kobilju glavu, ovo mesto mi mnogo znači. Sećam se kako sam se igrala sa dekom, kako mi je sa njim bilo mnogo lepo, ali sada ga više nema. Zauvek će mi ovo mesto, ova kuća ostati u srcu.

Autorka: Kristina Kutlešić