Klub Privrednih Novinara

Награда за истраживачко новинарство 'Гордан Ранитовић'

 

Клуб привредних новинара је 2010. године, у знак сећања на преминулог Гордана Ранитовића, оснивача Клуба привредних новинара установио награду за истраживачко новинарство 'Гордан Ранитовић'. Прва добитница овог признања била је Наталија Секулић, у то време новинарка дневног листа 'Прес', данас у редакцији портала 'телеграф.рс'.

 

Наталија Секулић, добитница награде "Гордан Ранитовић" 2011.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Овогодишњи добитник награде 'Гордан Ранитовић' је Милан Поповић, новинар информативног програма РТС-а и аутор емисије “Задња кућа, Србија”. Његов тим и он прешли су преко 50.000 километара снимајући овај серијал- од назабаченијих брдских села на самим границама државе све до вароши недалеко од главног града. Причу о српској провинцији Поповић ради уз помоћ стручњака из области географије, историје, демографије и економије и то са најпознатијих српских института

 

 

Милан Поповић, добитник награде "Гордан Ранитовић" 2012

 

 

Промоција књиге песама Гнездо, Гордана Ранитовића

Промоција постхумно објављене књиге песама "Гнездо", Гордана Ранитовића, оснивача Клуба привредних новинара, одржана је у петак 22. фебруара у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији са почетком у 18 часова.

Стихове су казивали драмски уметници Вјера Мујовић и Драган Вујић Вујке, док су о књизи говорили рецезент књиге, писац Тиодор Росић, као и Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, Милован Витезовић, писац и сценариста, Радоман Кањевац, песник и Софија Ћук Гарофани, ликовна уметница. У програму је учествовала и певачка група "Прело".

"Митопоетички простор Ранитовићевих песама насељен је Старорашким знаменитостима, обожавањем дрвећа, људи, породице и породичног живота. Преточе у стихове изузетне лепоте и успеле песме, он наставља да траје и подсећа нас на доброту љубави која је једино и могла да испева искрене стихове књиге песама Гнездо". (из рецензије Тиодора Росића).

 

У КРУГУ БЛАГОДАРНЕ ПОЕЗИЈЕ

 

(Запис уз књигу стихова Гордана Ранитовића, у издању Клуба привредних новинара, у Београду, 2013. Године)

 

 

'Поезија је по много чему „власт над сећањем“ или „власт над заборавом“ поводом песама Србе Игњатовића. Та мисао ми се наметнула читајући стихове Гордана Ранитовића, песника прерано замаклог у оностране пределе преко високог усудног брега, у књизи „Гнездо“ – некој врсти песничке споменици и памтилице лирских притока из тајнописног песниковог завичаја у старовлашком небосклону.

 

Истовремено, ово је једна од најлепших реминисцентних читанки у којој је песник сабирао своје прве погледе ка небу са кућног прага и неутолну чежњу за светом сањаним и затомљеним испод сневачевих очних капака. Зар има нежнијег и запитанијег љубавног шапата од стихова „ја сам травка/и ти си травка/ми смо истог рода“, или још неколико записа зечетих у хаику форми, налик уздаху и тијаној мелодији, коју може само инструмент срца да извије. У једном таквом запису, метафорички, песник једначи драгу и реку у којој је „нашао најфиније корале“, у другом нам нуди слику фантазмагоричног значења на којој се „пред зору звер моја/у добру вилу претвара“. Заправо, Гордан Ранитовић је свој песнички језик надасве посветио љубави и хармонији човека и природе. Зналачки је сплитао лирске нити у слова колико зависна од неспутане имагинативности толико и од фрагмената стварности и утишане медитативности, творећи интимне медаљоне обасјане затајним зрацима из светиљке магичне и неугасиве изнад Рашке земље, која  јесте „чудна земља/од пепела и костију“, али и од чаровитости јесте и „земља чуда/земља птица/јоргована“.

 

У овој језичкој бисерници, присутни су одблесци оне самотворне жишке, на којој се грејао зачудни говор Момчила Настасијевића , говор шкрторек и сведен на архаични звук из загонетних дубина, из древности док смо још на обоженом језику могли наћи исконски мелем за свеколике душевне ране и скратити басме да нас заклоне од зла свакојаког... Отуда сведочи да „звезде су/старије/од васионе/моји преци/потичу од звезда/а васиона/од праха мојих предака“. Песник ослушкује природу, родну кућу и окућницу, траву и дрвеће, ромор камена и ствари уграђених у незаборав и све то сенчи носталгичним зазивима и неком врстом самопрекора. У појединим песмама је заструјала знана мисао: што смо удаљенији од завичајних предела и лица нам драгих, све више смо тамо и сећања су нам неопходнија и драгоценија. У тим реминисцентним сликама, непристалим на тескобне оквире, поезија принавља своју преображајност и омогућује нам да са дистанце видимо и невидљиво, подсећајући нас да нисмо увек имали прави вид и праву љубав у очима, посебно када смо заварани одлазили у свет за срећом недокучном.

 

Сводећи овај запис о песмама сабраним у књизи „Гнездо“, чини ми се да бих остао недоречан, ако не укажем на још неколике кулминационе тачке овог недовршеног, а свакако незанемарљивог песничког пројекта, који и сада зрачи особеношћу језичке изражајности и свих оних елемената својствених модерној форми, концизној и подређеној строгости исказа у лирским сликама и асоцијативним преплетима са сопственим спознајама. Између осталих, истичем песме: Мајка, Ливаде, Брезе, Ђаци пешаци, Другу из клупе Џонију, Кад сам се родио, Беле трешње, Трепавице и понајбоља „Откривање тајне“, којој је несумњиво место у антологији српског песништва. Ова песма је, како би то рекао стари Богдан Поповић, ослањајући се на свој идеализовани естетички критеријум, од почетка до краја лепа и једноставно амалгамише најбитнијa својства песничког творења.

Рећи ћу још: Хвала приређивачима и дародавцима средстава неопходних за објављивање ове књиге изузетно уређене и ликовно опремљене. Уосталом, то је дуг свих нас, пријатеља Гордана Ранитовића, који нам на крају каже: „Где год да кренем/стигнем на почетак“; у овом случају на почетак нашег обновљеног дружељубља у кругу благодарне поезије.

 

 

У Београду,

22.02.2013.

Радомир Андрић

 

У овој књизи има песама достојних песниковању Васка Попе,а неку су искреније.

Онако ведар Гордан Ранитовић  се понекад    чинио површним,сад видимо да је  његова ведрина дубља од  наших  поимања.То је тајна коју нам је оставио.

Гордану Ранитовићу сам мислио добро, али сам у њему видео дечака пуног снова,који и такве снове остварује . Таквим сам га примао  и таквом сам му веровао.

Читао сам га овде загонетног и мудрог и видим да се умива на извору детињства.То је тајна његовог дечаштва.У својим песмама оставио је опсежну аманет, да не изгубимо себе.Себе је чувао.Био је уверен да све може ,причао сам то.Сад ме је уверио да је могао. А могао је овако, целог живота. (Милован Витезовић)