Klub Privrednih Novinara

Dolazio je odnekud, ni sa neba, ni sa zemlje. Da li mu je adresa bila "čardak ni na nebu, ni na zemlji"?
Jahao je belog konja. Nosio sjajan oklop. U ruci držao zlatni mač. Da li je zbog toga bio "vidan kao svetlost"?
Dolazio je da se bori protiv Hidre, da savlada Minotaura, da nadvlada Golijata, da ubiva troglavu aždahu, da pobedi na turniru pod gradom Leđanom. Zvao se nekad Herkul, nekad Tezej, David, Sveti Đorđe, Miloš Vojinović. Bio je usamljeni ratnik, bio svetlost u večnoj borbi dobra i zla, protiv sila mraka. Težio višem cilju, za svoj život bio ravnodušan. Branio nejake, ne bojao se "nikoga do Boga". Ravnodušan prema zemaljskom blagu; slava i ime čuveno, i čast - i sve ono što se ne prodaje i ne kupuje - to mu je bilo najvažnije. Ni bog, ni čovek, bio je sve ono što je božansko u čoveku. Pobeđivao je snagom, u porazu pobeđivao je vrlinom. Pio vino, a nikad pijan bio. Ni jačem se s puta nije uklanjao. U dosluhu bio sa vilom posestrimom. Veran prijatelju u nevolji, pobratimu. Znak gospodstva, grb, nosio na štitu. Nad njim je leteo soko, sivi, pred njim trčao pas, verni. Vitez!

Organizatori Vidovdanskih Kulturnih Svečanosti, opština Čajetina u saradnji sa uglednim novinarima, naučnim, kulturnim i sportskim radnicima i organizacijama iz našeg regiona, Beograda i Republike Srbije, odlučili su da povodom velikog Vidovog dana, staraocima koji su obeležili našu kulturnu, privrednu, naučnu, sportsku scenu uruči najviše priznanje - Vidovdansku Vitešku Plaketu.

U radu žirija učestvovali su i prošlogodišnji dobitnici priznanja vitez Srpske kulture Milovan Vitezović, Aleksandar Berček, Bilja Krstić, Dragan Jovanović, prof dr Marko Bumbaširević, kao i predsednik opštine Čajetina Milan Stamatović, jednoglasno je odlučio da dodeli sedam zlatnih plaketa Vitez Srbije i to:

1. Vitez srpske književnosti dobitnik Dobrica Erić
2. Vitez srpske glume dobitnik Petar Kralj,
3. Vitez srpske muzike dobitnici braća Teofilović
4. Vitez srpskog slikarstva dobitnik Miloš Šobajić
5. Vitez srpskog sporta Dragan Kićanović
6. Vitez srpske medicine prof.dr Predrag Peško
7. Vitez srpske privrede preduzeće Preduzeće Zlatiborac

Od vremena Kosovske bitke, Vidovdan je Srbima i dan sećanja na nju. Na Vidovdan se oživljavaju predanja o Kosovskoj bici i o kosovskim junacima kroz priče i kroz junačke pesme koje se uz gusle pevaju.

Vidovdan je praznik srpskog pevanja o Kosovu. Kosovo nikad neće prestati da bude srpsko, dok je srpskih pesnika. Pevanjem o Kosovu namiruje se duša i podiže svoja kosovska crkva na srpskom pesničkom nebu. Pevanje o Kosovu predstavlja, u stvari, potragu za primarnim krikom naroda. Kosovo nam je mera naroda, vekova i slobode. Dok su drugim narodima biće naroda definisali filozofi, kod Srba su to učinili pesnici. Etika srpskog naroda imenuje se kao Vidovdanska etika.

Dobrica Erić

Nagrada Vitez srpske književnosti pripala je pesniku, proznom i dramskom piscu, Dobrici Eriću. Dobrica Erić rođen je u Donjoj Crnući, u Gruži, 1936. godine. Autor je više romana, 5 knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, 5 pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu… Dela su mu prodata u milion primeraka, a dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Dobrica Erić Zaslužni je umetnik grada Beograda i dobitnik brojnih priznanja, među kojima su i: “Pesničko uspenije”, nagrada “Filip Višnjić”, Oktobarska nagrada grada Beograda, Žička hrisovulja, Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu, Nagrada Srpske knjige, Zmajeva nagrada, Povelja Zmajevih dečijih igara i mnoge druge… Njegova knjiga rodoljuivog pesništva “Razapeta zemlja” doživela je 10 izdanja i dobila 15 nagrada, a njegova “Prkosna pesma” godinama se citira u najrazličitijim prilikama … sam Dobrica, u javnim nastupima - na TV, na večerima poezije i drugim priredbama pesme ne čita. On ih - govori! Gotovo sve zna napamet! O Dobrici Eriću govore kao o „pesniku sela i prirodnih lepota koji je zbog svoje razigrane poezije i svezine kazivanja koja je bliska najlepsem narodnom stvaralastvu, postao omiljeni pisac za mlade“. On je i „Plavi sanjar“ iz „Doline suncokreta“ što Mesecu kazuje svoje stihove o jaganjcima, suncu, cveću, njegovi „ kratki, rimujući stihovi kao vez se nižu“..., Zastupljen u čitankama, „lirski zdravicar Gruže, slikar prirode, sela, detinjstva i ljubavi“, za koga kažu i da je „živa lepota naše domovine, lepota iznutra“...

Dobrica Erić je VITEZ koji se junački bori za očuvanje ćirilice i srpskog jezika.

Miloš Šobajić

Vitez srpskog slikarstva za 2011. Godinu je prof. Miloš Šobajić, dekan i profesor slikarstva na Fakultetu za umetnost i dizajn Megatrend univerziteta u Beogradu. Miloš Šobajić je rođen 1945. godine u Beogradu. Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu 1970. Živi i radi u Parizu od 1972. godine. Vanredni je profesor na Luixun Akademiji u Shenyang (Kina). Izlagao je na više od četiri stotine grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. O njemu je napravljeno niz televizijskih filmova i reportaža, a bibliografski podaci o njemu sadrže više od sedam stotina tekstova. Izlagao je na preko sedamdeset samostalnih izložbi, a o njegovom delu napravljene su brojne monografije. Dela Miloša Šobajića se nalaze se u muzejima i i javnim kolekcijama širom sveta. Njegovi radovi su jednako cenjeni u Njujorku, Perizu, Briselu, Beogradu... Od brojnih pozitivnih kritika upućenih njegovom stvaralaštvu, izdvajamo sledeće:

Miloš. stvara jedno slikarstvo gde sva skučenost njegovog pretka eksplodira i menja pravac prema neviđenoj slobodi, na momente skoro napadnoj, u svakom slučaju, svaka slika, svaka skulptura, su oslobađajuće. Zbog njegovog pretka - Zbog istorije - Zahvaljujući njoj - Protiv nje - Sudite vi sami. Ne, ne sudite - pustite da Vas prožmu te monumentalne slike u dnu jedne aleje, duboke i ambisno crne“ (Peter Handke, književnik, Pariz)

„Šobajić, braneći svoju umetnost, brani ono malo što je od umetnosti još ostalo u našem uništenom pejzažu. Izlažući se riziku i propasti, on obezbeđuje budućnost. Ali, zar je to važno, kad znamo da ni jedan fantastičan poduhvat nije bez opasnosti. Samo ono što je veliko, opstaje u oluji, kaže Hajdeger“ (Kosta Mavrakis, filozof, Pariz)

Magiju svog stvaranja prof. Šobajić je opisao na sledeći način: „Dok slikam, u sebi osećam Svetog Đorđa koji ubija aždaju. Tražim aždaju po platnu, na onim mestima gde curi gomila crnih i sivih boja koje prave skrivalice toj nemani. Ona se tu negde krije i sprečava moj hod kroz sliku. Sva ta svetla i tame, te figure i abstraktne forme koje uporno usaglašavam koračajući kroz aždajinu teritoriju, slažem i raspoređujem, da bi slici dao smisao. Ceo taj mali zaraženi svet na slici, sve te moje prijatelje i neprijatelje koji ratuju i cure po platnu, pa prelaze iz forme u formu, moram da obuzdam i izravnam, da ih podmirim i smirim. Dok slikam, osluškujem ne bi li čuo onaj zvuk koji treba da dođe sa slike, koji nagoveštava kraj posla. Kad ga čujem, a on je zvonak i lep, tada znam da sam najzad aždaju ubio i da sam sve probleme rešio. Dok slikam, ja koračam kroz moj strah“.

VITEZ bez straha, slikar Miloš Šobajić.

Dragan Kićanović

Nagrada Vitez srpskog sporta ove godine pripada košarkaškoj legendi Draganu Kićanoviću. Dragan Kićanović je rođen u Čačaku, 17. avgust 1953. Košarkom je počeo da se bavi sa 13 godina u lokalnom klubu KK Železničar u kom je trenirao od 1966. do 1971. Godine. a Partizan je igrao od 1972. do 1981. i u tom periodu je osvojio 3 prvenstva Jugoslavije, Kup Jugoslavije 1981. i dva Kupa Radivoja Koraća (1978. i 1979). Nakon Partizana je dve godine je igrao za italijanski Skavolini, sa kojim je osvojio Kup kupova 1983. Igrao je i za “Skavolini” (Pezaro, Italija, 1981-1983) i “Stand Frans” (Pariz, Francuska, 1983-1984). Karijeru je završio 1984. u francuskom Rasingu. Nastupajući u najboljoj jugoslovenskoj selekciji do 1983. godine.

Pobeda mu je bila u krvi. Odigrao je 211 utakmica i postigao 3.290 koševa uz napomenu da u njegovo vreme nije bilo trojke. Davao je polovinu toga sa 7-8 metera. A da bi pobedio, šutirao je, sa svih rastojanja, gotovo bez promašaja, driblovao bez pogreške, furiozno ulazio pod koš i efektno poentirao, duhovito i majstorski proigravao saigrače, uspešno čuvao najveće igrače sveta. Pamtimo ga i po odbojkaškom dodavanju sa Zoranom Slavnićem u finalu Evropskog prvenstva 1973. U Liježu protiv Sovjetskog Saveza Gde god da je igrao pratile su ga pune tribine. U novinarskim anketama proglašen je za najboljeg košarkaša veka (1995), to jest za najboljeg košarkaša i za najboljeg sportistu Jugoslavije svih vremena.

Na mnogim velikim takmičenjima proglašavan za najboljeg igrača i, gotovo uvek, za člana prve petorke. Za najboljeg košarkaša Evrope proglašavan dva puta (1980, 1982). Po završetku karijere bio direktor KK “Partizan” (u to vreme prvak Evrope, Istanbul, 1992), direktor Košarkaške reprezentacije Jugoslavije, član Predsedništva Košarkaškog saveza Srbije i KS Jugoslavije, ministar sporta u Vladi Republike Srbije (1991-1992). Dobitnik je brojnih domaćih priznanja. Od septembra 2010. član je FIBA-ine kuće slavnih (FIBA Hall Of Fame candidate List).

Dragan Kićanović danas je uspešan privrednik, i dalje aktivno prisutan u košarkaškim vodama.

Vitez srpskog sporta Dragan Kićanović.

Prof Predrag Peško

Priznanje Viteza srpske medicine ide u ruke e prof. dr Predragu Peško,

Prof dr Predrag Peško je poznati hirurg, direktor Instituta za digestivne bolesti KCS, dopisni član SANU, prodekan i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, član Svetskog udruženja hirurgije jednjaka., Viziting profesor medicinskog fakulteta, Univerzitet u Heidelberg-u, Nemačka, Predsednik stručnog saveta Kliničkog centra Srbije, Predsednik Srpsko-Japanskog medicinskog udruženja, Počasni član Nemačkog udruženja hirurga kao i član jednog od najprestižnijih udruženja hirurga sveta - Američkog koledža hirurga (Amercan college of surgeons), u koje je primljen zbog zasluga u razvoju hirurgije jednjaka, kojom se bavio jednako kao i urgentnom hirurgijom.

Kažu da su hirurgija jednjaka i urgentna hirurgija najteže; prva zato što uvek znaš koliko te posla čeka, a druga zato što nikada ne znaš šta te čeka… A profesor Peško se bavio s obema. Imao je sreću i da uči kod velikana naše hirurgije i da se usavršava u najvećim svetskim centrima,

Iz njegove karijere poznata je anegdota, kada se u Tokiju usavršavao kod profesora Akijame. Naime, ekipa je čitav sat studirala snimak tumora jednjaka izvesnog pacijenta, ne uspevajući da oceni da li i kako da pristupi hirurškom zahvatu. Profesor je prišao, pipnuo jednjak i pod rukom osetio da se pomera, da ga tumor još nije fiksirao za kičmeni stub. Okrenuo se ka kolegama i rekao: Ovo može da se operiše. Zaslužio je divljenje svih, pa mu je bilo teško da im objasni da su ga na taj "dijagnostički metod" uputili muka i nemaština, koje su se manifestovale u nedostatku moderne tehnologije kod nas, nečemu što kod njih, u Japanu, ne može ni da se zamisli. naravno, tu su, ipak bili presudni znanje i iskustvo. Nije sve ni u tehnologiji: mada je vrlo značajna, kaže prof peško, ne sme se čovek previše osloniti na nju

Profesora Peška ocenjuju kao jednog od najvećih stručnjaka za hirurgiju jednjaka,-s tručnjaka evropskih i svetskih razmera...

O stanju su srpskoj hirurgiji kaže: "Hirurgija jeste u krizi, jer se mladi ljudi sve ređe, sve teže opredeljuju za ovo viteško zanimanje: mnogo je novih stvari, novih tehnologija, puno posla uz permanentno učenje… Živi se "sto na sat". Uz to, na primer, svakome od nas zapadne dežurstvo svakog petog dana, leti i mnogo češće. Ogroman je ulog… Volim svoj posao, nije mi teško da radim, kao direktor se bavim isključivo strukom, predavati studentima je zadovoljstvo jer predstavljaju budućnost naše medicine, tako da ostane vremena i za fakultet".

Obrazloženje za prof Peška završavamo rečima prošlogodišnjeg dobitnika prof dr Marka Bumbaširević - "Uspeh je i prijateljstvo, i ljubav, i život, i poklanjanje drugima, i učenje od drugih. Ako uspemo da sve to udružimo sa profesionalnim uspehom, na putu smo da to bude jedan proces da se stvarno osećamo srećno i uspešno. - Uspešni postaju oni koji svoje snove mogu da pretvore u realnost. Ni sa čim se ne može uporediti osećaj kada se nekome pomogne. To je ono što nas tera da radimo".

Vitez srpske medicine prof Predrag Peško, priznanje mu je uručio prof dr Marko Bumbaširević

Braća Teofilovć

Plaketu Vitez srpske muzike dobila su braća Ratko i Radiša koji čine etno-duet braća Teofilović. Inače, Radiša i Ratko su svoje prve snimke načinili 1994. Godine za Radio Beograd, da bi tek 1998. objavili prvi album pod nazivom “Čuvari sna”. Drugi su izdali 2002. godine naslovivši ga “Sabazorski vetrovi”. Bili su predstavnici Srbije na brojnim etno festivalima širom sveta. Često su pozivani, kao gosti, na koncerte poznatih muzičara poput: Vlatka Stefanovskog, Miroslava Tadića… Koncert koji su održali u berogradskom Domu omladine 1999. godine, proglašen je događajem sezone. Svoju muziki sami produciraju i objavljuju, ističući da žive za nju i od nje. Muzika Teofilovića sažima više od dva veka muzickog nasledja i etno muziku celokupnog regiona. Mnoge od pesama koje Radiša i Ratko izvode bile su skrivene u kolektivnom pamćenju naroda, mnoge druge pesme sasvim su zaboravljene ili sačuvane samo u fragmentima „Za njih je pesma život, novo rađanje svakog dana“. U nemačkoj i poljskoj štampi zabeleženo je da su Teofilovići „metafizički duhovni dar, čist, nepokvaren savremenom civilizacijom", "umetničke ikone" i "glasovi stoleća"... Njihovo osobeno pevanje u proteklih pet godina čulo se od Pariza, Nemačke, Italije, Austrije, Švajcarske, Rumunije, Mađarske, Poljske, do Montreala i Otave. Pisano je o i govoreno o njima mnogo toga, a između ostalog, i sledeće:

„Teofilovići sjajno osećaju da svako vreme mora imati svoj pečat. Tako su oni ne samo čuvari naše gotovo zaboravljene muzičke baštine, i ne samo njeni razbuditelji, Teofilovići su i stvaraoci koji na licu prošlosti urezuju nove crte, čineci ga još lepšim i bogatijim „Teofilovići nisu samo "Čuvari sna" već i nada u opstanak srpskog naroda - kroz srpsko muzičko blago“.

Kako je skromnost viteška vrlina, o sebi samima ovi Vitezovi srpske muzike kažu sledeće: „Naša dužnost je da u Srbiji, našem izvoru i izboru, budemo posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena, kroz pra zvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi“.

Vitezi sprske muzike braća Ratko i Radiša Teofilović

Preduzeće Zlatiborac

Zlatiborac je porodična kompanija koja pravi vrhunske pršute i druge suvomesnate delikatese u selu Mačkat na planini Zlatibor. Naši preci suše i dime meso još od 1885. godine. Zlatiborci su naučili da suše i dime meso iz preke potrebe. Teški radovi tokom dugih planinskih zima zahtevali su kaloričnu hranu koja se dugo ne kvari. Dimljenje i sušenje mesa služi kao prirodan i – veoma ukusan konzervans. Tako su razvili veštinu pravljenja pršute i drugih sušenih i dimljenih specijaliteta od mesa, po kojima će vremenom Zlatibor, a naročito selo Mačkat u koje je i danas smeštena proizvodnja „Zlatiborca“, postati čuveni širom zemlje i regiona.

Deda Milomir Stojanović je 1992. godine hrabro poveo svoju porodicu u industrijsku proizvodnju čuvenih zlatiborskih specijaliteta. Oslonio se na svoju preduzimljivost, tradiciju predaka i energični entuzijazam svoje porodice i – osnovao preduzeće Zlatiborac d.o.o. Danas je Zlatiborac d.o.o. lider na tržištu suvomesnatih delikatesa u Srbiji.

Preduzeće Zlatiborac čuva originalnu recepturu, staru više od veka, dodaju joj tehnologiju po najvišim svetskim standardima i poslovnu veštinu i tako omoguće stotinama hiljada ljudi da osete ono s čim su odrasli - duh svoje tradicije i ukus zlatiborske prirode.

Zlatiborac svoje proizvode plasira na tržištima Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, Azerbejdžana uspešna prodaja beleži stalni rast. Zlatiborac ima 250 zaposlenih,Proizvodni pogon nam je veličine 17,000 kvadratnih metara.

Nemačko poljoprivredno društvo, jedna od najprestižnijih organizacija za testiranje kvaliteta prehrambenih proizvoda potvrdila je kvalitet naših proizvoda. Nakon velikog uspeha 2009. godine, kada su nakon detaljnih analiza i degustacije u konkurenciji od 20.000 proizvoda tri naša proizvoda dobila zlatne, a još dva po srebrnu i bronzanu, uspeh smo ponovili i početkom 2011. godine kada smo osvojili još tri zlatne i dve srebrne medalje.

Petar Kralj

Priznanje Vitez srpske glume ove godine pripalo je glumacu Petru Kralju, čuvenom srpskom pozorišnom i filmskom glumcu. Petar Kralj rođen je u Zagrebu 4. aprila 1941. godine. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. io je stalni član asambla Ateljea 212 od 1968. do 1979. godine, potom prelazi u slobodne umetnike. Nosilac je brojnih priznanja,a dobio je čak četiri nagrade za životno delo i to: nagradu Dobračin Prsten, 2006. Godine, nagradu Pavle Vuisić, 2006., nagradu Zlatni ćuran i nagradu Sterijino pozorje, 2010. Godine. Na pozorišnim daskama igrao je oko 3 000 puta, a ostvario je uloge i u oko 200 filmskih i dramskih ostvarenja.

U anketi „Večernjih novosti“, decembra 2000. Godine proglašen je za najboljeg glumca XX veka. Petar Kralj je čuven i kao odličan narator i recitator, pozorišni i filmski glumac. Dugo godina nazivaju ga „večitim disidentom na sceni“, a on tvrdi da se njegovo disidenstvo odnosi na „pobunu protiv neljudskosti i nelogičnosti“. Za njega kažu i da je „gospodin dobre volje i još bolje namere“, „jedan od najvećih bardova srpskog teatra“, umetnik koji decenijama osvaja publiku u širokom zemaljskom luku“... Njegov najbolji recept za put do uloga je „vera u smisao umetničkog delovanja“, koju ovaj doajen srpske glume izražava u tvrdnji da „morate imati sebe i verovati da imate nešto da kažete bez obzira na sve što se dešava oko vas. Morate imati svoju istinu umetničku i u nju verovati“. Oko njega nema veštačkog sjaja ni misterije. Ubeđen je da radi važan i složen posao.

Njegovo glumačko umeće potvrđuje i rediteljka Vida Ognjenović, koja o veličini ovog Viteza srpske glume kaže sledeće:

„Kad god pomislim na ovog jedinstvenog glumca, i na onu ogromnu skupinu raznovrsnih ljudi čije je likove proživeo na našim scenama, uvek mi u sećanje dođe čuvena nedoumica kineskog filozofa koji je sanjao da je leptir, a kad se probudio, nije više znao da li je čovek koji je bio usnio da je leptir, ili je leptir koji upravo sanja da je čovek. Pitam se ozbiljno da li to Petar Kralj sanja da je naizmenično čudni melanholični princ, pa šegrt, pa vladika, pa setni garderober, pa glumac mefistovske ambicije, pa zabavljač, pa nežni stradalnik. Ili to svi oni istovremeno sanjaju da su Petar Kralj. Ko zna, u stvari, gde i kada prestaje Petar Kralj, a počinju oni. Eto, to je ta zagonetka“. I zato je Petar - kralj pozorišnih dasaka kojima suvereno vlada više decenija!

Vitez srpske glume Petar Kralj.